Nova Evropa

снаге у подвизима и предузећима, говори о економско-индустријској кризи земље, о политици оријенталној и хипокритској, која разара и гризе до у корен прилике његове Шпаније.

__ Дон Кихот објављује Унамуну велику животну истину борбе, агоније. За Унамуна, као уосталом и за Калдерона, Инјига Лојолског, и Свету Терезу — душе код којих он воли да потражи утехе и уточишта у својој агонији човека и хришћанина —, живот је само вечна, непрекидна, борба, — агонија. „Смирујемо се тек онда кад умиремо, као Дон Кихот", његове су аутентичне речи. Таково схватање живота дошло је до пуног израза у „ТГрагичном осећању живота", а прикривено се налази свагде, па и у последњој књизи „Агонија хришћанства“, где је ова реч „агонија“ узела смисао смрти.

Ми смо резултанта агоније, борбе између духа и разума, фантазије и реалности; у тој борби ми умиремо кроз цео живот, док коначно не умремо, као Света Тереза, која виче: „Смрти не презри ме. Живим умирући, јер умирем зато што не могу да умрем". Даље, живот је сан, и ми сви сањамо као Калдеронов Сигисмунд, на маријонетској позорници, где се људи мичу као дрвени кипићи, помицани од неке тајанствене руке: живе и мичу се ти људи у вечном изигравању самих себе, у вечној лажи која их обавија. Позорница је гола, без питорескности пејсажа, баш као и сухе арене Кастиље. Оно што аутора мучи јесте човек, МИ то човек који не говори, ни са собом ни са другима; јер реч је лаж, и ми кад говоримо лажемо. Човек мора да буде сам са собом, — човек који сања. Унамунова су лица „сутонска, која нити хоће да буду нити хоће да не буду; за њега је Дон Кихот исто тако реалан колико и Сервантес, а Хамлет, или Мекбет, колико и Шекспир". Његово лице Аугуст Перез (из романа „Магла“) при концу тражи од самог аутора да му разјасни, да ли он (аутор) није само средство да се његова (Перезова) историја напише7 За Унамуна постоје у једном и истом човеку три човека: „оно што један јесте; оно што мисли да је; и оно што о њему мисли неко други“, Али се Унамуно тиме не задовољава, већ следи даље у разлагању, па каже: „ У ствари постоје четири позиције; две позитивне: а) хтети бити, 6) хтети небити; и две негативне: в) нехтети бити, г) нехтети небити“, И ту нам се Унамуно предсказује духовним претком онога активизма у књижевности чији је чвор управо генијално пресекао филозоф Тилгер (види његов чланак у овом броју). Из тога је произишао цео онај „театар огледала“ о коме се толико, и још увек, · дискутује,

Такав Унамуно, чини нам се, какав се сада појављује у чагонији хришћанства“, само је доследан завршетак својих духовних аспирација и тенденца. Никаково обраћање, ника-

кових промена. Парадоксалан, као и пре, филолог који држи

170