Nova Evropa

колективних односа рада“ ставља Италију пред најенергичнији експерименат државне дисциплине који је игда покушала да изведе модерна држава. У томе нацрту министра. Рока, професијонална удружења постају јавним установама, подложене заштити и надзору Владе. Оне смеју да поседују иметак и да иду пред суд с обзиром на уговор и извршење услова рада. Пресуда спада пред судбени ауторитет, који има да одлучи с обзиром на опште интересе продукције. Прекид рада било с које стране (затварање радње или штрајк) кажњиво је санкцијом која иде чак до ограничавања личне слободе.

Доследно, иницијативом IT, Ђузепа Белуца (Giuseppe Bel|и27о), Министра Нацијоналне Привреде, прегло се је да се

развију, на темељу категорија синдикално организованих, она

провинцијална заступништва економских интереса која су била основана од самог почетка фашистичког покрета под именом „заступништва“ или „савети категорија" (програм Фашистичке Странке од 1919). Законом „Провинцијалних Већа Економије", економска заступништва која стварно постоје (као трговачке коморе, аграрни скупови, покрајинска већа за Агрикултуру) имају се слити у једну једину велику покрајинску установу, под председништвом префекта, а у њему се осигурава једнако представништво свим елементима и свим продуктивним класама. Овде је схваћена реч „продукција“ у најширем смислу, јер веома брзо и интелектуалне активности налазе места и функције у њима, уз организације мануелних радника. Ова се Провинцијална Већа Економије могу сматрати као зачеци и извори будућег органског заступништва Нације такођер и у политичком смислу,

Што се тиче локалних администрација, бивши Министар Унутрашњих дела, Г. Лујиђи Федерцони, учинио је знатан корак на путу да се општине приведу на чисто административан рад, од чега су се биле толико удаљиле за време препада либералног режима. Што се пак тиче Рима, он је законом о „Гувернаторату хтео да призна посебни значај и функцију Престонице, диференцирајући административну управу од оне других великих градова.

Али се законодавна акција Фашизма није ограничила на административну и судбену сферу, ма се ове схватиле н у њиховим најширим границама. Она је посегла одмах и за средиштем уставног проблема, утичући подједнако и на основне политичке односе. Тако, док Закон о штампи настоји да сведе манифестације ове активности на смисао одговорности, а закон против тајних удружења хоће да спречи акцију подземних снага, тих издајника нацијоналне солидарности, више свега закон „О атрибутима првога Министра“ објављује и дефинише антипарламентарну суштину новога режима,

282