Nova Evropa

олакшања и задовољства, да је овај Господин Министар напокон коначно испао из Владе, и да је вођство наше финансијске политике повјерено другоме човјеку.

Оправдање и главно тумачење овог преокрета у суђењу јавности о улози и дјеловању Г. Дра., Стојадиновића као Министра Финансија лежи у тешкој привредној кризи у којој се налазимо, а која је добрим дијелом проузрокована и потенцована баш радом и утјецајем Дра. Стојадиновића. Индустрија, која је при доласку Дра. Стојадиновића била још у пуном цвату, проживљује данас најтежу кризу, а у сличном се положају налази и трговина. Пољопривреда, та најважнија наша привредна грана, улази у једну надасве озбиљну и дуготрајну кризу, из које ће поуздано да изађе знатно ослабљена, Порези, и други државни терети, који су се осјећали и прије три године, данас постају несношљиви и онемогућују привреди њезину дјелатност у далеко већој мјери него што је то било случај прије три године, Укратко, док је наша привреда прије три године показивала знаке живота и напретка, данас је она у пуном опадању, и тешко је предвидјети када и како ће се почети опет опорављати и извући из кризе, У сваком случају, Др. Стојадиновић оставио је свом насљеднику тешко и незахвално насљеђе: привредну кризу, буџет који је узео такове димензије да мора да сврши дефицитом, неуређене државне дугове у иноземству, и коначно, поновну опасност да курс динара буде подвргнут знатним осцилацијама.

Како смо већ рекли, једини успјех финансијске политике Дра, Стојадиновића имао би бити пораст динара, Тај пораст приписује Др. Стојадиновић себи у заслугу, означујући га као логични и смишљени резултат своје политике дефлације. Међутим, осим изјава самога Господина Министра, ми од те дефлације нисмо видјели такорећи ништа, Задуживање државе код Народне Банке, у чему се је углавном одражавала политика инфлације, престало је још концем 1921, тако да већ читаве 1922 држава није више апеловала на Народну Банку. Не можда ради тога што није било потребе, него ради тога што Народна Банка није више хтјела да служи као установа за покриће државног дефицита. Отада је држава свој дефицит покривала тако да једноставно није плаћала неке доспјеле тражбине, па је мјесто дуга код Народне Банке настајао такозвани летећи дуг код разних привредника код куће и у иноземству. Најбољи доказ, да о дефлацији за ере Дра. Стојадиновића не може бити говора, лежи у томе што је оптицај новчаница при његову доласку износио пет милијарда и 39 милијона динара; а кад је он оставио Министарство Финансија, оптицај је понекад прелазио и шесту милијарду динара. Дефлацијоне политике, међутим, без смањења оптицаја нема, нити је може бити, Једино

288