Nova Evropa

За све лоше стране ове књиге, а оне претежу и чине је као енциклопедију немогућном и готово неупотребљивом, сноси одговорност уредник, проф. Ст. Станојевић. Он се латио посла којему очигледно није дорастао; осим тога, он је тај посао радио неозбиљно и на врат на нос, с намером да из њега истера што већу личну корист, и да њиме задовољи личне прохтеве, Неуспевши да око овога дела искупи све сараднике који ту спадају, он је попуњавао њихове редове стручним силама другог и трећег реда, и својим личним пријатељима и познаницима. А немајући чисте појмове, нити искуства, како се оваке ствари раде, и нежелеђи се упутити у посао и изложити труду који он изискује, он је пустио сараднике да пишу шта хоће и колико о чему хоће. Од своје стране настојао је једино да сачува оквир С, Х. С, неокрњен, т. j, да не уђе ништа што би потсећало на југословенство и јединство, Тако је поставио целу ствар на сасвим погрешне основе, и место Југословенске Енциклопедије, или бар једног југословенског речника, добили смо једну кајмакчаланску енциклопедију, у смислу данашњег поратног морала и родољубља. Или зар то није „кајмакчалански“, кад проф. Ст, Станојевић пушта два Владимира (Ћоровића и Белића), да о три његова штура, три брата Белића — два ђенерала а један професор Универзитета, — напишу готово пуну страну ове Енциклопедије; да о своме брату ђенералу, Емилу, напише и потпише 35 редака Владимир Белић, па затим напише и потпише (са В. Б) и о самоме себи 28 редака! Да, даље, о истом Владимиру Ћоровићу напише неко у истој овој књизи 58 редака, а о његову брату Светозару, познатоме приповедачу, још мало па половину од тога. И онда, да о Јовану Дучићу, например, изиђе мање него о свима њима, и мање него о многим другим ђенералима и пуковницима о чијим јуначким делима и подвизима овде први пут чујемо, Ово само као један пример. Други, можда још бољи, дао би се саставити на привредном подручју — али чему да дуљимо лакрдију 2...

На страни постоји једно дело врло слично овоме, по мнотим својим особинама: исто тако тенденцијозно, исто тако заогрћући плаштом науке нечасну пропаганду и секташку анимозност. То је т, зв, „Catholic Encyclopaedia“, која је од 1907 до 1912 објављена у шеснајст великих томова, Прика= зујући ту књигу у овогодишњој јануарској свесци часописа „Нојдеталп-Ја из Мопећју“, амерички писац Јозерћ Ме Сађе покушава сам себе да убеди овако: „Поуздано ће бити немогуће, да пука шачица еклезијастичких историчара одржи у овим модерним временима једну верзију која тако материјално одскаче од истине", Треба ли нешто слично рећи и за ову нашу Народну Енциклопедију...

И. М. Петровић.

93