Nova Evropa

За старе Грке, љепота у уметности било је исто што и добро и савршено у моралном смислу. Тај принцип, мислимо, треба да је основица и сваком разговору о Микеланџелову дјелу, јер то је било бесумње и код њега, као и код Јелина, почетно вјеровање. Као што је умјетност дегенерисала, тако и појам о љепоти. И кад бисмо пошли с појмом академског мјерила љепоте, онда не бисмо нашли много лијепога у Микеланџелову дјелу; бар не у оним најглавнијим његовим радовима, мада су они прожети истинском љепотом, прожети снагом која је пуна земаљског и пуна жеђи за небеским. Тојест, његова се дјела, по снази форме, тако афирмишу у садашњици, а пуна су чежње за будућношћу, — пуна су чежње за божанским, у свој бури борбе између зла и добра, између онога што јесмо ту и што хоћемо да будемо у непознатом, између онога што нам је у крви и онога што нам је у души. Он је најобјективнији војник тамног божанства и најзанешенији љубавник свијетлости. Човјек не може постићи и докучити б60-

жанство, али може тежити за њим, а кад то може, значи да има

божанства у њему и у оном што ствара, Сфинга је символ; не треба нико да хотимице символише, али чија је духовна снага те врсте, он то има у себи и у свему што ствара, Човјек може рећи: „Ја сам онај који сам био, и бићу ово што сам“; али не може рећи: „Ја сам био оно што сам хтио бити", нити: „Ја сам то сада", иако воли да вјерује да ће то бити. Господ је у сваком времену то, Зато и каже Христос у објављењу Јованову: „Први и посљедњи“. Ми не волимо да вјерујемо да он то каже као син човјечји, него као Бог, а волимо да вјерујемо да ћемо и ми то бити у будућности; и, да то будемо у будућности, упиремо све своје духовне снаге, Видимо да ни онаки какови смо били, ни оваки какови смо, не можемо пред Оца, — зато се боримо да постанемо онакови каковима је припуштено да дођу онамо, Откупитељ је само показао пут спасења, а није донио спасење, — свако треба своје спасење да искупи сам, Али ми нећемо — а није нам то ни дано — да наједампут искоричимо свијетло из сјене, него радимо са једним и другим, јер су крила наше душе усађена у тијело, бар за ово полеткивање овдје, И наш Откупитељ, и сви откупитељи, откупљивали су и душу и тијело, На Велики Суд морају опет обоје изаћи заједно, јер им је тако одређено.

келанџело воли и једно и друго: кад коракне, коракне у мрак; али кад уздахне, уздахне у свијетлост. У хришћанству су она четири члана једног символа постала просто четири грба средњовјековних војвода: добро и зло, свијетло и мрак, пренесено је на сотону и на анђела-чувара. Микеланџело представља та два појма у „Дану“ иу „Ноћи“, „Дан“ и „Ноћ“ могу се назвати зло и добро, као што је он то сигурно и мислио; они су отац и мати нашег сазнања, вођ и тиранин свију на-

250

дар араесаа ~