Nova Evropa

ших предузећа, Али та два појма су и сваки дан и ноћ напосе: није ни дан апсолутни дан, ни ноћ апсолутна ноћ, — „Сутон“ прелази из дана у ноћ, а „Зора“ из ноћи у дан.

Каково је било вријеме у ком је Микеланџело живио, познато је из историје, а може се читати и у свакој монографији, па стога нећу о томе говорити. Да ли је он био лично свијестан своје улоге, то не знамо; али вјероватно јест, иако, привидно, или, како су то неки о њему рекли, непостојано". Има у „Дијалозима" Фрање Холандеског једно карактеристично мјесто. како је Микеланџело мислио о задатку умјетника; он ту каже: „У умјетности, интелигенција која само разумије љепоту, ма до кога степена могла дотјерати, није никада дотјерала даље од добре жеље... Није доста за правог сликара, да дјеломично опонаша природу нашега Господа, да би тиме постао мајстором пун знања и проницавости. Што се мене тиче, ја мислим, да му је потребно водити и веома хришћански живот, дапаче живот свеца, ако је могуће, да би га дух свети надахнуо... У Старом Завјету, Бог-отац хотијаше, да они којима ће бити. стављено у задатак да украсе и насликају корабљу вјере не буду само изучени мајстори, већ да буду још и такнути његовом милошћу и његовом мудрошћу,“

иди се, дакле, да је код Микеланџела, у његовој снази и подсвијести, било и сазнање да говори својим сународницима и савременицима оно што су стари јеврејски пророци говорили својима. Зар вам се не чини, кад се оно пење у Карари на брда, да ломи блокове у којима су његови гиганти спавали, да има у његовој физијогномији и у његову гесту нечега од Мојсијина израза, кад се оно пењаше на брдо Синај да донесе на каменој плочи заповиједи Божје! Само што је овдје Микеланџело посредник, и, такорекућ, анониман; јер све то бива, тобоже по вишој вољи и концепцији римског фараона на Џетровој Столици, који хоће, попут оних египатских фараона, да се овјековјечи, Микеланџело је претеча модерног човјека, који се против свега буни, и све хоће да доведе у склад, јер му је мисија да зида, да подиже, да хармонизује. Највећа његова борба јесте са самим собом, и његова трагика у самом послању, у његовој унутрашњости, То га је рушило, — али и стварало фигуре. Борба с људима је посљедица тога послања, Она је била кад тежа а кад лакша гимнастика, али само гимнастика.

Не слажем се са мишљењем, да је Микеланџеловој умјетности шкодило 1нто му није било омогућено да мирно доврши једну цјелину. Или се бар не могу сложити с тим, да нам се он овако у фрагментима не показује у свој својој величини,

како би нам се приказао да је своје крупно започето дјело у

миру довршио. ЈЊегова дјела су растргана и на парчад, али нипошто његово дјело, или он као умјетничка фигура. Напро-

251