Nova Evropa

да одрекнем Папи Паголу: ја ћу сликати незадовољан, и учинићу ствари незадовољне.

Молим Ваше Господство, да бисте ову повест, кад Вам претекне времена, прочитали и сачували, и знајте да, за велику већину ту написаних ствари, постоје још сведоци. Још кад би је и Папа видео, било би ми драго; па и цео свет, јер пишем истинито и много остављам од онога што је; нисам

лопов ни лихвар, већ грађанин фирентински, племић и син човека добра...

Servitore della Vostra Signoria, Mihelanjolo.

IX, A messer Pietro Aretino, in Venezia").

Величанствени месер Пјетро, мој господине и брате, Примивши Ваше писмо, уједно сам се и обрадовао и растужио. Веома сам се обрадовао, што оно долази од Вас, који сте по врлинама јединствени на свету; али сам се у исти мах силно ражалостио, зато што, завршивши велик део своје повести, не могу да применим на делу Вашу замисао, која је тако смишљена, да кад би се дан Страшнога Суда извршио а Ви били присутни и све видели, Ваше га речи не би могле боље представити. А сада да одговорим на Ваше писање о мени. Кажем Вам, да ми не би било само драго, већ Вас молим да том учините, јер краљеви и цареви веома су милостиви кад их

аше перо спомиње. Ако ја поседујем коју ствар која би Вам се милела, са свим Вам је срцем нудим. И коначно, ако Ви не мислите долазити у Рим, нека не утиче на Вашу одлуку

") Пјетро Аретино, познати писац и критичар уметности, и арбитер свих племића Чинквечента, „бич кнежева", како га се онда звало, написао је једно веома интелигентно писмо Микеланџелу, у коме му износи своју замисао о Страшном Суду. „Видим“ — каже ту Аретино и„светила Раја и огањ Пакла, што деле тмине које су пале на лице зрака; тако да ми мисао, која пред мене износи слику расапа најновијер дана, каже: „Кад се овако дрхти и страхује посматрајући дело Буонаротија, како ће тек да се дрхти и страхује кад нам буде судио онај који има да нам суди7..." Писмо је стигло септембра 1537, дакле прекасно; Микеланџело је био већ далеко одмакао са фрескама свог Страшног Суда; и на Аретиново писмо одговорио је он овим. Али Аретино, видећи да се његова идеја није могла да реализује, напао је перфидно Микеланџела, како је то само он умео: „Све је" — каже он сад — „у томе сликарству

безбожно, скарадно, и достојно оног који је затајао у својим обавезама у погледу Гробнице Јулија!“.

275