Nova Evropa

које сам примио, и да Вам зато не пишем што сам Вас заборавио. Али није то ствар нова, и није потребно чудити се; кад већ толике ствари иду куд не треба, нека и ова пође наопако, Јер оно што Ваше Господство каже мени, ја бих морао у ствари да рекнем Вама, Но можда и хоћете само да ме доведете у забуну, и да наново поджарите нову и већу ватру, ако веће уопште може да буде. Него, нека буде како било, — ја знам добро, да једино у онај час могу да заборавим на Ваше име кад и на храну од које живим; чак пре могу да заборавим на храну од које живим, која само храни несрећно тело, него ли на Вас и Ваше име, што и тело и душу храни, надахњујући и једно и друго толиком слашћу да, док ми Вас успомена чува, не могу осетити ни досаде ни страха од смрти. Помислите, кад би још и око имало у томе свој удео, у какову би се стању нашао!...

VIII. A Monsignore „..

[можда, Магсо Мавепо, бискуп Сенигаље!').

Монсињоре, — Ваше Господство ми поручује, да сликам и да не сумњам ни у шта. А ја одговарам, да се мозгом слика а не рукама; и ко не може да са собом носи мозаг, нека се прекорава. Али догод се моје прилике не среде, нећу моћи учинити ниједну добру ствар. Потврда за последњу поручбину не долази; а ради вредности друге, учињене у присутности Клемента, бивам сваког дана шибан, баш као да сам Христа разапео ... Ја кажем, са добром савешћу, да ми, уз опскрбу коју ми даје Папа Паголо, остаје да примим од наследника Папе Јулија још пет тисућа дуката, И кажем још и ово: ако сам ја добио ту награду, за своју муку, од Папе Јулија, моја је кривица што се нисам умео држати како треба; јер, да није било онога што ми је дао Папа Паголо, ја бих до данас умро од глади. А према овим посланицима, изгледало би као да сам се ја обогатио, и као да сам какав олтар покрао, — толика се галама дигла око тога... Ја сам тако, привезан за ту Гробницу, изгубио целу своју младост, у одбрани — колико се могло — Папе Лава и Клемента; превелика вера, која није хтела да увиди, рушила ме је, Тако је моја судба хтела! Ја видим многе, како са две или три тисуће добитка леже мирно у постељи, док се ја, изморен од рада, потуцам као бескућник,

Али да се повратимо на сликарство. Ја ништа не могу

#) Ово је писмо датирано: октобра 1542. Много је веће, и у њему Микеланџело прича свој живот за време Јулија П, после чије смрти има свакојаке муке и непријатности ради недовршене Гробнице. Ово је сведочанство оних тешких дана који су га растровали, и учинили да је више пута себи зажелео смрт, називајући Гробницу трагедијом свога живота.;

274