Nova Evropa

вештином, ако је хтео да створи које дело које би нам дало илузију да је створено у Италији, могао додуше да учини једну бољу или лошију слику, али није никад био у стању да створи слику за коју ја не бих одмах рекао да није направљена у Италији, нити да није дело талијанског уметника. И зато ниједан други народ, — сем једног или двојице шпањолских мајстора, — не може да рекне да слика као ми. Разлика се опажа на први поглед.

„Наша је уметност стара уметност Грчке. За једну слику која је добра и исправна, каже се да је талијанска, све кад и није учињена у Италији; јер је такова, да би онај изван Италије који достигне ону карактеристичну врлину добио име Талијан, Уметност, та тако благородна делатност, не припада ниједном крају, — она је дошла с неба, — али је ми имамо у поседу. Зато баш нигде другде старина и није оставила тако јасне трагове свога сјаја као код нас; и кад бисмо случајно морали да ишчезнемо с овог света, држим да би сеп уметност с нама изгубила.“

Он је ућутао. Горео сам од жеље да га чујем још говорити. — „Ви, међутим“, рекао сам, „држите да уметност једино припада Талијанима2 Зар није чудно да је то тако2 Али можда имате Ви у Италији исто толико разлога да сликате добро, колико их имају други народи да сликају лоше2 Стрпљиви сте по природи, носите од порода снажну вољу, рафинованост укуса, одлику интелигенције. Нико се у вашој земљи не задовољава да буде једноставни радник, — сви желе да оду даље, Сви се страше осредњости. Све су вам прилике према томе, Поседујете најбоље моделе, сусрећете их око себе, на свакоме кораку. У свакоме куту Италије налазе се учитељи који поучавају, племићи који заштићују, интелигентне особе које разумеју. Све јој служи на част. Али између толиких племића, између толиких великих људи, само један носи надимак божанскога, један сликар: Микеланџело.“

— „Ви говорите као прави Талијан, и као да сте рођени у Италији", рекла је, после овог мог говора, Маркизица. А онда је она сама почела да плете хвалоспеве сликарству, истичући његов нарочити утицај на обичаје и нарави једнога народа, и тумачећи како се путем сликарства иде к милосрђу, к слави и величини. Дубоко ганута, имала је очи пуне суза. Али је у томе време пролазило, и сат је бивао све то познији. Микеланџело се дигао први, а и Маркизица је одмах за њим устала... Francisco de НоЏапда.

(Превео с талијанског, Богдан Радица.)

294