Nova Evropa

— „Фламанско сликарство“ (Талијани су тада ово име давали несамо сликарству Фландрије, већ уопште целој германској уметности), прихватио је лагано Маестро, „више ће него талијанско опћенито бити у вољи особама које ми сматрамо побожнима, Оно их тера на плач, док их наше оставља хладне, Томе узрок не треба тражити у снази оног сликарства, колико у слабости карактера оних лица на која оно чини такав дојам. Фламанско сликарство има утицаја на духове старих жена, младих девојака, фратара, часних сестара, као и на одличне особе које немају много смисла за праву хармонију једног уметничког дела. Фламанци траже да заведу поглед, приказујући пријатне садржаје, свеце и пророке на чијим се лицима не може да примети ни једна цртица окрутности. Драперије, мале дрвене кућице, пејзажи са биљкама, са фигурама, и све оно што годи оку, али што не припада правој уметности, и где није питање ни унутарње симетрије ни брижљива избора ни искрене величине, Речју, сликарство без карактера и без снаге, Не мислим да кажем, да се тамо слика лошије него другде, Приговор који се, по мом мишљењу, може да учини фламанскоме сликарству, јесте у томе, да се на једној слици наслаже и сувише предмета, од којих би већ један једини био довољан да се од њега направи слика, На тај се начин не може ништа савршено створити, Само у Италији стварају се дела за која се може да каже да припадају самој уметности. И баш зато је талијанска уметност једина права уметност. Исто би се могло да рекне за било коју земљу, ако би уметност тамо била практикована по истим принципима. Права је уметност благородна, и религијозна по духу који је надахњује. Зато, за оне који могу да схвате овај дух, ниједна ствар није у стању да више просвети душу, да је напуни чистотом, колико труд уложен у стварање савршене ствари; по њој је и Бог савршенство, и ко тежи к овој, тежи х божанској ствари. Право сликарство и није друго до снимак божјет савршенства, сенка киста којим он сам слика, — мелодија, тежња да се сагласи са њим, Зато само јединствено развијена интелигенција може да схвати, где су потешкоће, и с овог је разлога савршенство у уметности толико ретко и тако је мало њих који га досижу.

„Постоји један природни разлог, из којег се добро ствара у Италији. Покушајте да позовете каквог великог сликара са стране, да учини нешто што му се највише мили; а онда узмите каквог сасвим осредњег талијанског ђака, и замолите га да начини скицу, па их онда упоредите, и наћи ћете, да онај који се у Италији једва може да назове нешто више но учеником по стварној уметности, успева боље од учитеља који није Талијан. Ово је толико истинито, да је сам Алберт Дирер, сликар који је радио са толиком финесом и са толиком

293