Nova Evropa

možda nego ikoga drugog — jer, kao što znate, Mikelandželo je umro u osamdesetdevetoj godini, a radio je sve do роslednjeg dana —, ostavio je nakon sebe samo veoma malo svršenih i do kraja izradjenih spomenika: velika većina ih је tek deo jednog zajedničkog smelo zamišljenog ali nikad nerešenog dela. Čak i Mauzolej Medičejaca ostao je u odlomcima i nedovršen; a tek na koji se obim reducirala, na kraju krajeva, u žalosnoj niši San Pjetra in Vinkoli, ona Grobnica Julija II, koncipovana u začetku tako gigantski, dok sada pruža jedan jedini fragmenat prvobitne ideje! Ali dabogme, taj fragmenat je silan, i zove se — »Мојаје«..

Ako se, medjutim, u širokome kraljevstvu Mikelandželova dela vidjaju posvuda tek kiklopske ruševine, raspršene stene i golemi delovi stupova i figura, pre nego što se okrivi nebo, treba pomisliti na vulkansku prirodu čoveka koji je tu ostvario svoj vlastiti dominij, Sama priroda njegova genija gonila ga je da započinje stalno iznova, posred titanskih deziluzija i veličanstvenih iluzija, U idealnom smislu, na polju inspiracije, on je pokazao istu onu bezbrižnost, koja je, kako se barem kaže, bila uzrokom nezgodama u tehničkom робједи, за njegovim blokovima stena: dao bi se prvome zanosu, pre nego što bi uzimao prave razmere, niti odredio proporcije, a kad bi opazio da njegov pojam prelazi radnu materiju, onda je bivalo često već prekasno, Pa ipak njegova vera, koju je gajio prema svojoj ideji, nije nikad potamnela, niti je popuštalo blagorodno pouzdanje u vlastiti genije, Ali, ne bih se usudio da tvrdim, da nije nikad imao časova sumnje u svoju umetinost,,.

И о O A јавне А S U O PL Kr) RO ER О. UR | NP NOŽ

Svakako je tačno, da je Mikelandželo slabo cenio umetnost svoga vremena, osećajući nepremoslivo preziranje naspram majvećih majstora Renesanse. Bio je snažna i strastvena temperamenta, sav iz jednog komada, kako u svojim simpatijama tako i u antipatijama, »Oni koji se dive Mikelandželovim delima«, — govorila je Viktorija Kolona — »dive se tek jednom veoma malenom delu njega«, Njegova intimna pisma pružaju nam gradiva da se divimo i njegovu velikom i Jednostavnom srcu, dobrom i plemenitom; a uveravaju nas, da u ovakom čoveku neprijateljstva prema umetnicima nisu mogla da nastanu ni iz kakova vulgarnog ili slabunjavo8 osećanja, već da su nicala iz njegovih intimnijih uverenja, iz njegova umetničkog ideala, Krivo je, dabogme, kad neki hoće pošto-poto da poreknu sam fakat takovih neprijateljstava, jer se ne može da navede ni jedno jedino svedočanstvo Buonarotijeve dobromislenosti prema „njegovim proslavljenim

303