Nova Evropa

Pape Julija i na svog Mojsija, na onog »Moyses Surgens« ст je sabrani i preteći pokret tako sličan Mikelandželovu držanju ovoga perijoda, Uistinu, on oseća prezir u duši naspram lažnih božanstava, koja drugi obožavaju, Obuzdava se još za neko vreme, i zastaje, ali se već sluti da će se odjedared podići i baciti munje. ] doista, jednog istorijskog dana, on se diže, vraća se u Rim, uzima ponovo kičicu u ruke, toliko vremena napuštenu, i zatvara se na sedam godina nanovo u svoju Sikstinsku Kapelu, Tu radi svoj »Strašni Sud«, govori svoju poslednju reč, koja znači anatemu! Na onome komadu zida što stoji iznad Žrtvenika, u šezdesetišestoj godini života, došao je da zapiše »>Mane The kel« Renesanse, da izrekne osudu nad č,tavim jednim svetom бтасје i lepote, koji je razveseljavao i očaravao ranije generacije, a koji će sad da робте,...

O freski »Strašnog Suda« rečeno je već sve u diskusiji koja traje evo čitava tri veka; a možda je sam čestiti Vazari već od samog početka rekao poslednju reč, ispričavši, kako je slika nad žrtvenikom Sikstine otkrivena {25. decembra 1541) »соп зЕ цроге е тегау 16 11а 41 би ва Бота«, »Сидезпозј« i »zapanjenost«, to su dva suproina osećanja, koja će ovo monumenfalno delo večno da izazivlje. Nikad neće biti kraja divljenju Mikelandželove pronicavosti i »prometejskom zadovoljstvu« (kako ga je nazvao J. Burkart u svome »Čičeronu«) s kojim on modeluje čovečje lice, predstavljajući ga u svim pokretima, u svim pozama, u svim modućim i nemođućim micanjima; ali će se svet ujedno večno pitati sa čudjenjem: zar je to »Strašni Sud« u hrišćanskom smislu; zar je to, u isto vreme, onaj ganutljivi ili strašni svet koji su u Danteovu mozgu stvorile >la divina Potestate, la somma Sapienza, e il primo Amore«?

Kad sam već spomenuo ime autora »Božanske Komedije«, neka mi buđe dozvoljeno, da ovde stanem nasuprot onom mišljenju, tako rasprostranjenom i često ponavljanom, čak i od autora dostojnih svake časti, a uza sve tako malo opravdanom: da bi »Strašni Sud« bio plod moćne danteovske inspiracije. Jasno je, da se ovo mišljenje porodilo iz sekundarnih i prolaznih pojedinosti, koje se uostalom тоби да vide i na slikama pre Mikelandžela, kao Нагопоуа ladja, osudjenik obavijen zmijom, i tako dalje, Ali baš te ranije slike (iz, XIV i XV veka), kao freske Gjota, Orkanje, i Mine da Fjezole, i nose izrazit trag Danteove misli, onu neizrečnu ljubav prema alegoriji, onaj uzvišeni simvolizam, onu mističku viziju Vasc-

„

ljene, onu religiju Sracije, i kult prema Djevici, što bi se sve

305