Nova Evropa

uzaludno tražilo u Buonarotija, Pouzdano je, da је Мике!andželo proučio i poznavao do u tančine firentinski poem, bolje nego ijedan drugi njegov predšasnik ili savremenik, čitao ga je i razmišljao o njemu kroz celi svoj život, pa је naslikao i figure u posebnom dnevniku, čiji je gubitak jedan od najtežih, Uza sve to, može se mirne duše reći, да зе је ovaj neobični čovek poslužio »Božanskom Komedijom« baš kao i spomenicima iz antike, svetim knjigama hrišćanskim, i profanom Rknjgom prirode: učio ih je, poštovao, i tumačio sve s onim dubokim smislom koji je samo njemu bio urodjen; ali i sa neoborivom voljom da se njima ne služi pri stvaranju svog vlastitog dela, i da sledi samo savete svog autonomno8 genija... Nema nikakove danteovske inspiracije u »Strašnome Sudu«, kao što ne postoji ni neka neposredna inspiracija iz jevandjelja u njegovim »Prorocima« i »Sibilama«. Jedinstvena sudbina dodelila je različan udes ovim dvoma delima na svodu i na zidu Sikstinske Kapele, od kojih je jedno značilo zoru a drugo suton najvećeg genija što ga је igda imalo čovečanstvo, Jer odista, ako počnemo samo od druge polovice XVI veka, od »Proroka« i »Sibila« ostala je tek uspomena, dok su frenetičko oduševljenje i imitacija išli sve па račun »Strašnoga Suda«, Sikstinska Kapela, sa svojim tako divnim, tako snažnim, i tako večno mladim figurama na svodu ne govori više ni fantaziji ni srcu, Nasuprot, i majstori i učenici kleče pred jedinom slikom nad žrtvenikom, i tu traže uzorke za svoja dela (»>»atti«J i akademije, tu iraže паdahnuća za svoje često konfuzne, opore, i žalosne Slike

{Ovde jedno od lica raspravlja o uticaju Protureformacije na post-mikelandželovsku umetnost, našto Slavni govornik nadovezuje.)

„.. Ме тови да vidim dobar znaku neizgladivu pečatu što da je u ovom vremenu našoj skulpturi i našemu slikarstvu udarila moćna ruka Buonarotija Strahovitost Sikstine nije mogao da nam izrazi ni Gjoto, ni Mino da Fjezole; a morala je na kraju da rodi Karače i Berninije; i čini mi se, da bi već zbog same sklonosti ka religijozanom 05еćanju bilo bolje da se ostalo vernim madonama Rafaela i mramorima nadahnutim našim velikim Sansovinom,

Genije bez predaka, i bez naslednik4, jedini genije u istoriji stvarateljske fantazije koji pokušava da iz svoša ja isprede nepoznatu vaseljenu, on raskrštava sa svim pojmovima i аdicijama prošlosti, sledeći u svemu samo inspiraciju 5уоје vrhovne misli; on s naporom pretražuje najudaljenije tačke plastike, lomeći se i krvareći u traženju neprohodnih puteva, duh koji sanja neki uzvišeni i nedokučivi svemir i jedinstveni

306