Nova Evropa

облака, Док се са широког дна ореоле разливају нова мноштва, што се у простору ломе, гурају, и мрсе.

Групе ускрснулих пењу се на небо, подупрте мишицама атлетских анђела, који нам се причињају као да, растурени на обали, с помоћу конопа вуку, из дубине неког понора, људска телеса, Грешници, ударани у висини од анђела, мрсе са ђаволима дивље сплетке, Други анђели, једногласно дувајући у трубље, срћу према земљи, занесени као облак олује поврх замагљена хоризонта. Две се групе стављају једна према другој уз бокове ових гласника освете: прва, група двају изабраних, које анђели атлете са херкуловским напором вуку у вис; и друга, група око осуђеника, којега демони гоне у правцу понора, заквачени уз његове ноге, као олово уз тело кад се баца у море. Костури људски и ускрснули дуси, у сени која их омотава, здружују се са земљом; Харон и његов товар, који на обали руши трошне зидове, затварају, доле у дубини, с Минотауром, призор „Суда“. Две групе анђела, сведоци оптужбе на божанском суду, који носе према Христу символе мука, затварају призор на врху: распоред вајарских слика одаје гениј великог архитекта-вајара, који зна да супротстави и уравнотежи масе, живот организма, као контраст снага.

Ђото је Христу, на фрески „Капеле дељи Скровењи“, дао свеже величанство божанског супа; Анђелико сву слаткоћу свог мистичког духа; Фра Бартоломео, у покретима, емфазу свог доминиканског проповедништва. Микеланџело му, насупрот свима њима, удахњује величанствену силовитост геста који одрешује муњу и потапа грешнике. Рана у боку објављује, у ономе младом атлетском Јехови, — Бога-мученика; али, као што су крст и ступ ношени од вихора анђела, тако је знак милосрђа и конац оптужбе. Навала насрћућег мноштва руши се на рубу осветљеног круга, који уоквирује Бога, чија рука виси у тешком и страшном ритму, у супротности са насртљивошћу окружујућих га хорда, уперивши на грешнике вечно проклетство, Нема ту пролетње свежине Ђотових блаженика, нити Анђеликове мистичке гомиле која се прелива угодним бојама, нити мука екстазе, изражене у светлости очију које усхићени Луке Сињорелија са заносом подижу к небу, — Микеланџелова душа осећа од живота само трагичну величину, уништење човека који је згажен од непобедних сила; он гигант и побеђен, немоћни херој.

Свеци оптужују; наоружани оружјем властитог мучеништва, вапију за осветом над грешницима; а Севастијан, затегнувши мишице, као на какову невидљивом луку, изгледа као да пушта стреле. Оптужилачко мноштво улази и смешта се око божанске суднице, као вихор освете, пред којим се, са престрашеним покретом, диже Дјевица Марија, док једна полунага светица, у ставу Нијобе, пригрљује к себи неку пре-

309