Nova Evropa

Subotica, pa da se nekuda prenesu? Kako bi to bilo, i zašto bi to bilo? ,.. Prirodnost celine srpskog kulturnoš organizma, to je mozajik: u tome obliku počiva život celos tos organizma, kao što to vidimo u šarenom staklu slika na prozorima hramova, I sada, da se to razlupa na delove, da se tovari, pretovaruje, i nosi! Ko će preneti Njegoša u Beograd? I ko pametan багапftuje, da Crna Сога пебе дан зшта оре; Какоба Мјебова!7...

Imamo da ostavimo sve io na miru kako je, i još više međo da ostavimo samo па miru: da pomognemo da se što bolje i što lepše i što duže održi, sve to što postoji, takvo kakvo je, Pustiti na miru, to je prvo, Priča se o vojskovodji, koji je krvav i strašan upao sa pobedničkom ruljom u jedan hram, tamo negde u staroj Srbiji: bilo je u tome hramu drago kamenja, bisera, slika, rezbarija, srebra, zlata, i ikona pred kojima su gorela kandila, — vojnici su pljačkali; sam vojskovodja najednom zastade i zadleda se u jednu staru ikonu pred kojom je gorelo kandilo: podidao je ruku u vis i бтошко роуао; »Ovde je Bog! Nije naš, ali je Bogl...« I tako je taj hram ostao spasen, Eto, to se fraži od prisajedinitelja, Ne dirajte mesta gde živi sačuvam duh čovečji u najvišoj svojoj suštini i formi! Ostavite male i stare hramove naše na miru, Nije ujedinjenje time nimalo ugroženo, Ima višeg ujedinjenja od lokalnih varijacija, Dajte više, lepše, zajedničkije ciljeve, Ako ne možete izvesti ujedinjenje па Чапабпјој гаупии, стаде i podižite višu ravninu, onu Која je danas još prazna a ma kojoj ima dosta mesta da se skupimo i sabijemo ujedno! Dajte dakle pre sveda mira; a onda, me stežite, ne vezujte, i ne sužavajte, nedo drešite i olpuštajte lance i verige, dajte širine, slobode, zamaha, da životi naši zabruje kao zvona na uskrs. Po prirodnom zakomu, a ne po ljudskom, dovešće i moraće dovesti srednja i mnormalna melodija do blagoglasja i do našeg sklada,

U gledanju ovih istina osećamo gde mam rastu snaga i ponos, i raduje se svest, Mi znamo, da izmedju gledanja i izmedju življenja stoje nagomilane borbe, mapori, i muke; i nismo gluvi da me čujemo poruku, da pazimo da ne preteramo i da se ne zanosimo, Nama je jasno, da će se iza ovih svetlih znamenja nahvatati i makupiti i nepoznatih i mračnih elemenata. Ali sve to nije ništa, dogod smo kod maše kuće, u pokrajinama, živi, svesni, i jaki, i dogod hoćemo da o sebi samima odlučujemo. A posle ćemo dalje. U tom smislu dakle i: Crna Gora — Crnogorcima! у

196