Nova Evropa

ли, чоче!“ — То ме дирну, помислих му на фамилију, па рекох: „Па што ми не кажеш тако, за Бога“ — „А не даш ми да ти кажем." — „Опрости, Господару.“ Повјеровах му, би ми криво на мене сама што сам онако изашао из такта. Он устаде па рече Мирку: „Хајдемо!"... Изађосмо сви, он са синовима крену малој цпрквици, ја застадох. Но он се осврну па ме зовну: „ајде, Јанко, и ти!“ У црквици је био донесен ћивот Светога Петра. Стари се прекрсти два пута више ћивота, па се окрену Мирку: „Мирко, док си био мали, док ти је било 14 година, сви смо у теби гледали великог будућег човјека и наду Црне Горе, Но послије си све покварио. Чуј ме, Мирко: овај Јанко учинио је за нас и за Црну Гору више него ико. Пази Јанка!“ — „Разумијем, тата!" Нато смо изашли из цркве, а да ја нисам знао шта то управо значи. (Ја сам овде прекинуо Сердара с питањем, шта мисли сада зашто су ишли у цркву; одговорио је: „Па то је ваљда било као потврда пред ћивотом за њихов договор.“) Краљ ће нато рећи: „Ко је за пута нека креће!“ — Три четири ли аутомобила бијаху ту, па их опколише слуге и дворјани, Вуко Вукотић — био двадесет година командант дворских перјаника — стоји објешених брка, оклембесао се онако, не миче се. „Шта је, Вуко, што не сједаш2“ викнух ја. „Чујеш ли шта рече Господар, сједај!" Он ћути, ништа не говори, „Чујеш ли ти“, понових му ја, „зашто не сједаш, сједај, — ево командујем ти у присуству Господареву, сједај!“ — и он се онда маче и сједе.

Одоше. Ја се мало послије упутих за њима у Подгорицу. Влада тамо виђела Краља ђе прође, па ме подругљиво дочека, као да сам ја с њиме у споразуму. Зовнух их у једну канцеларију, испричах како ће се Краљ вратити, и мало их умирих.

ио тај дан (6. јануара) проведох ту у вези са војском, Стиже ми послије мој заступник, млади бригадир Петар Мартиновић, са Штабом. Оставио сам био њега за команданта у Санџаку, мако је било старијих по чину, јер је врло способан и енергичан официр, Рече да је све спремно, и да ће се моћи с неким батеријама прећи око кастратских вирова те бранити одступницу. Одобрих му. Ха, соколе! (Овде се не сећам тачно сердарева датума, да ли је П. Мартиновић наишао 6. или 7. — П. С) У вече дође поштар, и рече ми да ме зове Краљ на телефон. Пређох у сусједну кућу (у пошту) и запитах одакле зове. Рекоше: „Из Скадра.“ Кад то чух, помислих да не креће овамо, па шћедох рећи да не креће по ноћи. „Хало, хало! Јеси ли ти то Јанко“ — „Ево јесам, Господару.“ „Јанко, чуј ме!" — „Заповиједајте, Господару!“ — „Јанко, ја крећем.“ — „Куд Господару%“ — хтједох опет рећи да не креће по ноћи, — „Идем на Љеш и Сан Ђовани, па преко мора!" Кад то чух, све се око мене окрену, изгубих присебнос' духа, и само завиках: „Иди, никад се не виђели!" Бацих слушалицу

238