Nova Evropa

више служити не може. Није му, наравно, вратио оних двјеста наполеондора, — биће их сигурно пребио за три посмртме брошуре које му је посветио. |

Године 1915, црногорски Посланик у Нишу јавио ми је, да му је министров помоћник, Г. Јоца Јовановић (Пижон) казао, да Г. Војновић пише у Риму и хоће да објави једну брошуру, у којој као да доказује право Италије на Далмацију.

.· Мијушковић у депеши додаваше, да ме IT, Јовановић моли да забраним Г, Војновићу штампање ове брошуре, Немајући адресе Г. Војновића, обратио сам се шифрованом депешом нашем званичном онда представнику у Риму, [Г. Јеву Поповићу, достављајући му текст депеше Посланика из Ниша, и отприлике казао ово; „Ја сам увјерен да је Г. Војновић неспособан нешто слично и мислити, а камо ли написати и објавити, Налазим ипак за дужност, да га на ове гласове упозорим, и молим да буде свагда и у свакој прилици обазрив, како у писању тако и у говору." Г. Војновић је тада имао наш пасош и издавао се за нашег држављанина, Ова моја коректна депеша наљутила је Г. Војновића тако да је писао Краљу, и жалио му се, да смо ја и Поповић удесили ту кабалу противу њега, Казао је у том писму, да он зна да је Г. Поповић њему, Краљу, невјеран и непријатељ, Сазнавши за ово у Риму од једне своје својте, Г. Поповић је тражио од Г. Војновића да порече што је казао; па пошто овај то није учинио, изударао га је јавно на римском корзу, а овај племић, који говори о јунаштву краља Николе, није ни покушао да се брани већ је утекао у најближу апотеку да превије разбијену и крваву главу. Посље овог инцидента ушао је у службу Србије, која га је онда добро плаћала, и покушао је да се приближи Југословенском Одбору, али га овај није хтио примити за члана. Шта је иначе радио, за вријеме Рата, о томе ће се, можда, више сазнати на процесу Др. Хинковић-Војновић, Ја лично заборавио сам био и да постоји, све док нијесам добио у руку његове памфлете против Црне Горе, Црногораца, и краља Николе,

Посљедња брошура („Те Мопепевто et] Unite Yougoslave") штампана је на рачун југословенског Диспозицијоног Фонда, у који улази нешто мало и црногорског новца, (О, иронијо судбине!) У њој Г. Војновић води привидно полемику са четири свјетска научника (американским историчарем Вареном, болоњским професором Балдаћијем, Швајцарцем Клапаредом, и канадским генералом Бурнемомј); али јој је главни циљ напад на Црну Гору и на краља Николу. И у њој држи тон, и говори с висока. Не познајем ниједног од ова четири господина (осим Г, Балдаћија, којега сам посљедњи пут видио у Арбанији године 1909), и, на своју срамоту, морам признати да не бих био никад ни дознао шта је који од њих писао о Црној Гори,