Nova Evropa

вајући непријатеља на Дрини, новембра 1914, омогућила је србијанску побједу над аустријанским ђенералом Поћореком; а 1915 године омогућила је србијанску оступницу, не кроз Арбанију, јер је туда прошло врло мало Србијанаца, већ кроз Црну Гору. Црногорци су још били у Србији и тамо се тукли с непријатељем, кад су Србијанци били у Подгорици, и да није било Црногораца, ко би од Србијанаца жив умакао и избјегао непријатељско ропство 2... Ово нијесу епизоде већ велике акције, и тешко да ће икоја земља, сразмјерно, уписати веће у странице своје историје. Ово дабогме није могао знати Г

Војновић, јер гдје је он био крајем 1915 године7,.. Он говори о „витешком одступању србијанске војске кроз Прну Гору — брацки примљене од становништва —- да би дошла

и

преко Арбаније на море". У овој фрази има много подлости. Витешка одступница! Србијанци су се тукли витешки на Куманову, на Брегалници, на Јадру, на Колубари, на Дунаву, али одступали нијесу витешки кроз Црну Гору. У њиховој одступници било је много патње, много мука, које су изазивале и дивљење и сажаљење, али не витештва, Ни Наполеон с Москве није витешки одступао, јер при бјежању нема витештва. Витештва је било у оно доба код онијех који су омогућили србијанску одступницу, и задржали на себе сву ону војску која је Србијанце из отаџбине истјерала. Г. Војновић то није могао знати, јер он није био ту. Писма кажу, да се је он баш тих дана шетао у Лугану и огледао своје поштено лице у бистрој води Луганског Језера...

На погребу сердара Јанка Вукотића, ђенерал Михајловић, у свом опроштајном говору, казао је, да је храбри и умни Сердар омогућио србијанску одступницу године 1915. Ово је прво признање од године 1915 наовамо, Али оно није ни сасвим тачно ни потпуно. Сердар је био један од најбољих службеника Црне Горе за посљедњих двадесет година. Био је, у три рата, по вјештини најбољи црногорски официр. У сва три посљедња рата није никад имао неуспјеха. У тешким моментима, његове вјеште одступнице (као она са Сарајева новембра 1914, кад га је напустио био ђенерал Божановић) вријеђеле су колико и побједе. Кад је Српство пропадало, Сердар је у себи нашао још толико воље, самопоуздања, и енергије, да је успио тући — крајем децембра 1915 — на фронту Мојковац-Рожај двапут бројно јачег непријатеља, који је побједоносно наступао. Али Сердар није сам спасао србијанску војску. Спасли су је Црногорци које је Сердар паметно и храбро водио. И Сердар и Црногорци вршили су само узвишену српску дужност. А то је била и жеља црногорског владара; и он је тако хтио, и двије трећине црногорске војске послао је у Србију и на Дрину, да Србијанце спасавају, а оставио петстотина lIlyma и двјеста Цетињања да Ловћен

102