Nova Evropa

Кад је Г. Пашић упитао црногорску Владу, какво држање мисли заузети братска и савезна Краљевина у рату српскобугарском 1913, ја сам у име мојих другова имао да доставим краљу Николи владино рјешење да ратује, и покојни Краљ се је одмах сагласио с владином одлуком. Г, Мирко Мијушковић зна, као и ја, да је истина ово што кажем; он зна и то, да је била једна група људи која је у оно доба чинила на краља Николу пресију у противном правцу, то је била краљева цивилна кућа, чији је најважнији члан био тада Г. Лујо Војновић, Он је пред краљем Николом оптуживао Србију за издају Црне Горе код Скадра; он је, преко једног дворског чиновника на кога је имао велики уплив, звао ђенерала Бојовића у Лешу на телефон, и рекао му, да је извршио издају према Црној Гори, Г. Војновић је, уосталом, нерадо видио и ступање Црне Горе у рат против Аустрије, јула 1914.

На истој страни (19.) свог памфлета „Црна Гора и Југословенско Уједињење", Г. Војновић продужује овако: „Познате су епизоде Свјетскога Рата, које се тичу Црне Горе: витешко одступање србијанске војске кроз Црну Гору — брацки примљене од становништва — да би дошла преко Арбаније на море; слаба одбрана легендарнога Ловћена и заузеће ове јаке природне фортице од аустријске војске, заузеће које је наличило једној капитулацији, за коју је краљ Никола невин. Њу треба прије приписати издајничкој (дефетистичкој) кампањи његове (краљеве) околине и постепеном мекшању војске и официрског кора који су се, успркос напорима србијанске команде, и неких племенитих војничких црногорских старјешина. да јој подигну морал, осјећали издати; измјена депеша између краља Николе и цара Франца-Јосифа, који шиљаше брутално свог старог пријатеља на одлуке аустријске Врховне Команде у Црној Гори; бјегство — не може му се дати друго име краља Николе, остављајући свога млађег сина, књаза Мирка, за таоца непријатељу; постепена окупација Црне Горе од Аустријанаца; одисеја краља Николе преко Италије, гдје му је његов зет, краљ Виктор Емануел, учинио више него хладан пријем,..“ Тешко мора бити сваком Црногорцу кад прочита ову прозу Г. Војновића. Клањам се сјенима оних Србијанаца који су пали за слободу Српства са истим пијететом као и онима Црногораца, који су дали своје животе за исти узвишени циљ, Али са стидом и гневом читам ово понављање оне срамне и лажне пропаганде противу Црне Горе и Црногораца, која траје више од дванајст година. Јер Црна Гора, у Свјетском Рату, учинила је више сразмјерно од сваке друге ратујуће државе; она је остала на непријатељској територији од самог почетка Рата па до краја 1915, и остала би вјеројатно и даље да није било пропасти Србије, која ју је оставила са

101