Nova Evropa

Један заблудели син домовине пространог Југословенства.

(Три памфлета Г. Луја Војновића, десетгодишњег секретара пок. краља Николе.)

У чланку „Капитулација Црне Горе", који је донела „Нова Европа“ од 26. маја 1926, објавио сам оригиналне званичне документе на основу којих сам утврдио, да је црногорску војску издао један србијански генералштабни официр, који је доцније — у војном листу „Ратник“ — свјесно фалзификујући документе, покушао да цјелокупан свој тешки гријех, јединствен у српској историји, свали на краља Николу и на његову млитаву владу са краја децембра 1915. Од тога доба па до данас није се нашло Србијанца који би смио јавно узети у одбрану овог србијанског официра. Чуо сам подјекад гдје извјесни од њих кажу: „С војничког и моралног гледишта ова се издаја мора осудити, — али с политичког гледишта би се могла евентуално и правдати", То је гледиште за мене а држим и за сваког поштена човјека — несхватљиво. И доиста, девет десетина Црногораца примило је моје изношење правог стања ствари са највећим задовољством. Тек један мањи дио Црногораца ми је замјерио. Једни, што сам у поменутом напису говорио и о себи. Разумијем да им је било тешко што сам за њих изнио; али нијесам могао дуже од десет година слушати њихове ниске клевете и неистину. Други, мали дио, Црногораца љути се на мене, што истину нијесам изнио прије, и тим ставио Црну Гору у бољи међународни положај, Ово су људи који поштено мисле, који српски и црногорски осјеБају, али који не познају довољно морал европске политике за вријеме Рата... Њима ћу други пут опширније одговорити. Засад ћу рећи само ово. Посље пропасти мајке Русије, Црној Гори није било спаса, — њу је требало уништити, и за тај ружни акт требало је наћи изговора. Тај је био, да је краљ Никола тражио мир, и одвојио се тобож од Савезника; каом то, да ће проширена Црна Гора бити клијенат Италије на Балкану. Историја ће једног дана казати, да ли је ово било поштено или непоштено; а ја ћу само толико рећи, да је Црна Гора показала у току своје мученичке и крваве историје, да не знаде транзигирати кад су у питању српски и словенски интереси. Она је то показала године 1913, кад је заратила Бугарској, и године 1914, кад је заратила Аустрији. Србијански државници били су мање скрупулозни према Црној Гори. Догађаји су им, засад и досад, дали право. Било како му драго, ја нијесам био министар краља Николе ни кад је мир затражен ни доцније; то су били Г.Г. Л. Мијушковић и А. Радовић,

82