Nova Evropa

примили његов предлог односно извесних уступака Србима, али да. је Ризов задржао право за себе „да се још мало попењка са Србима". Како ни Хартвиг ни Ризов нису више међу живима, питање о „цењкању“ остаће отворено; али кад се узме у обзир да је Хартвиг, поводом српско-бугарских преговора, у свима приликама отворено и без резерве бранио нашу а никад бугарску тезу, онда је природније да се у горе поменутом спору поверује њему на реч а не Ризову, По свему судећи, ни остали Ризовљеви искази, који се односе било на преговоре о Уговору било на српско-бугарску кризу у 1913 години, не могу се узети озбиљно, Ризов је очигледно био веома склон измишљању и претераном самохвалисању. Уосталом, не треба сметнути с ума, да је Ризов био несамо чистокрван балканац него још и Македонац, што ће рећи више конспиратор него дипломата од заната. Некљудов, тадашњи руски посланик у Софији, такође тврди да је Ризов био нелојалан и несолидан политичар; у једној поверљивој депеши (бр. 393 од 8, УП, 1913), он моли Сазонова да не поклања никакву пажњу Ризовљевим изјавама, учињеним пред руским дипломатским представником у Риму (Погенпољем), јер се Ризов, кадгод би долазио на отсуство у Софију, сав „расточавао“ (расипао) пред Некљудовим жељама за мирно решење српскобугарског спора, а иза његових леђа — „тај стари македонски заговоршчик“ све време подржавао је упорност ми без тога нерасудног" Данева и подстрекавао га је да никако не чини уступке Србима. И док је Ризов у највише случајева долазио отворено у сукоб с истином, или са својим ранијим изјавама, дотле је Хартвиг, у свима својим представкама и извештајима, бранио српске интересе, пред Сазоновим и Николом [, боље и упорније него многи српски акредитовани посланици на страни. Кад су, например, Некљудов и пуковник Романовски“) предложили Сазонову, да Русија учини притисак на Србију, да Србија прими у погледу поделе Македоније последњу варијанту Романовскога, — Хартвиг предочава Сазонову, да би такво руско настојавање могло произвести код Срба „сасвим незгодан“ утисак по Русију, јер су Срби одувек „са болом осећали неједнакост љубави“ коју је Русија делила међу словенским народима. ,„... А у даном случају“ — примећује Хартвиг, — „таква (неједнакост) показала би се утолико већом што су на вагу постављени са једне стране животни интереси Србије, а с друге — ћуд Бугарске да завлада Стругом, местом где су се родила браћа Миладиновићи, борци за бугарску самосталност, у ствари Срби по рођењу“ (поверљива депеша, бр. 5.

") Пуковник Романовски, као руски војни агент, играо је врло важну

улогу у Софији уопште, а нарочито при склапању Српско-бугарског Уговора од 1912 године, i

263