Nova Evropa

од. 7./20. 1. 1912). Кад је после свршеног рата са Турпима настала свађа око поделе добити, Хартвиг је тако одлучно стао на нашу страну, да су се руски званични кругови поколебали у своме бугарофилству још пре Брегалничке Битке. „Имам довољно разлога да претпоставим“ — одважно примећује Хартвиг у самом почетку кризе — „да би Бугарска, неосећајући несумњиво за собом упорно подржавање Русије, пошла без великог противљења на исправку границе у околини Прилепа и Егри-Паланке у корист Србије, Мени се чини, да за почетак којим имамо да се руководимо у нашим односима према српско-бугарском разграничењу треба да послужи не величина наших симпатија за ову или ону страну, нити важност доказа које свака од њих износи у своју корист, већ искључиво наши сопствени интереси. А ако је то тако, то ће Србија територијално увеличана, стратегијски обезбеђена, и морално задовољена, имати за нас неизмерно веће значење него Бугарска, која ће, макако је обасипали даровима, увек гледати у шуму. Тамо је и одвише непријатељских елемената за нас.,. Међутим, с обзиром на европске заплете, који су могући у блиској будућности, за Русију је важно имати у лицу Србије своју верну предстражу," (Поверљива депеша на личност Сазонова, бр. 161. од 27. П. 1913.) Три недеље доцније, Хартвиг — позивајући се нагоре поменуту депешу — још опредељеније оптужује Бугаре: „... Узимам слободу да још једном искажем своје дубоко уверење, да се Бугарска спрема на крајње опасне поступке (виступљењија) по наше интересе, које је могуће спречити само тако ако будемо указали у територијалном разграничењу између њих моћну потпору Србији,..“ (поверљива депеша бр. 250. од 17. Ш. 1913). Већ ови документи довољно говоре у Хартвигову корист; а могли бисмо навести још много других извештаја и разне депеше у којима Хартвиг упорно подвлачи Сазонову: да ће у руској политици на Ближњем Истоку Србија бити увек „верни руски стражар"... Тај је аргуменат, управо, најомиљенији његов рефрен, којим он завршује своје представке, кадгод се на Пјевчикову Мосту решавало какво важно балканско питање, Да би притом што сигурније успео да извојује Србији прво место у руским балканским комбинацијама, Хартвиг је давао све могуће и немогуће гаранције, да ће Србија увек потчинити своју спољну политику руским захтевима, а једновремено с тим пањкао би разне бугарске и прногорске државнике (међу њима и цара Фердинанда и краља Николу) као несумњиве аустријске агенте. Његова идеја водиља била је, да пошто-пото убеди руске званичне кругове, да је историја наменила улогу Пијемонта међу јужним Словенима Србији и никоме другоме. И да ова Хартви-

264