Nova Evropa

погледу изласка Србије на Јадранско Море, и уједно једног евентуалног царинског савеза са Аустро-Угарском (поверљива Хартвигова депеша, бр. 275. од 27. Х1. 1912). Три месеца доцније (почетком фебруара 1913), дошао је и други емисар, уредник „Новог Листа" у Прагу, Слепанек (опет Чех), и донео је са собом пројекат аранжмана, формулисан у седам тачака, са којим би се Аустро-Угарска потпуно задовољила. Пашић је, на „савет“ Хартвигов, „да је опасно ма и врло отворено објашњавати се са Бечом, док се не ликвидирају сва акутна питања на Лондонској Конференцији", одбио све предлоге бечког Канцелара. (Поверљиве Хартвигове депеше: бр. 406, од 8. ХП.1912, бр. 417. од 16. ХИ. 1912, бр. 77. од 11. IL 1913, mw бр. 150. од 26. Ш. 1913) Пашић би без Хартвигова „савета“ сигурно прихватио био бечке понуде, јер би то било у духу његова карактера. Истина, одбијање бечких предлога од стране српске Владе било је тада у вољи како Сазонову тако и Поенкареу и Греју.

За време српско-бугарске кризе, Велике Силе учиниле су (31, У. 1913) заједнички корак у Атини, Београду, Софији, и Цетињу, да балкански савезници изврше делимичну демобилизацију својих армија, Хартвиг, знајући раније за ту намеру Великих Сила, очигледно подговорио је Пашића, да из „властите" иницијативе предложи дан раније Софији да Србија и Бугарска сведу своје трупе на једну четврт ратног састава (поверљива Хартвигова депеша, бр. 610, од 30. У. 1913). Сутрадан, по демаршу Великих Сила, Хартвиг је послао једну депешу Сазонову у којој на врло смео начин правда бојазан Србије да иде на арбитражу: „... Нема сумње да се, по њихову (српском) појимању, у садашњем историјском часу пред Србијом поставља страшна дилема, ставља се у буквалном смислу речи питање живота или смрти. Претрпевши неуспех у постигнућу главног циља рата —- излазак на отво_рено море —, Србија ће се наћи врло јако затвореном са | севера и северозапада суседном Монархијом, која је готова више него икада да стави руку на њену независност; са запада новоствореном Арбанијом, послушном интригама и натуткавањима Аустрије; а у случају отказа од Завардарске Македоније, коју је освојила, она ризикује и на целој осталој својој јужној и источној граници да буде задављена гвозденим обручем Велике Бугарске, која је не мањи непријатељ српског народа, и која се већ и сада тајно споразумева са Аустријом. У томе се стварно и крије опасност политичке пропасти земље. Одрећи се југозападне Македоније при означеним условима, било би исто што и добровољно свесно потписати смртну пресуду Српском Народу.... С друге стране, и Краљ и политичари свесни су тога да је арбитражни суд везан с извесним ризиком, Русија има своје више интересе, своја виша политичка

268