Nova Evropa

гледишта која могу да претегну тегове далеко на штету Срба. Таквом ће се решењу и Краљ и Влада безусловно потчинити, но да ли су они у стању да га приведу и у дело7... Уну"трашња катастрофа постала би неизбежном...“ (Поверљива депеша бр. 620. од 1. МГ. 1913,) Сазонов је љутито одговорио и замерио Хартвигу, зашто није одмах енергично реагирао на такво „чудновато и нетачно" резоновање Срба, јер је Сазонов осетио да је то резоновање више Хартвигово него Пашићево, Хартвиг је мерио вредност српске војске према Бугарима Пашићевим мерилом, и попут Сазонова, Некљудова, Романовскога — и целог света, уосталом, — био је уверен, „да је надмоћност Бугарске над савезницима, по мишљењу војних стручњака, несумњива" (поверљиве депеше, Сазонова бр. 1634, од 4. УГ. 1913, и Хартвигова Op, 648, on 6. VI, 1913); стога је и он мислио да је руска арбитража ипак мање зло за Србију него ли рат са Бугарском у коме „Србија ризикује да изгуби шта више и Скопље...“ Само, између Сазоновљева и Хартвигова гледања на арбитражу постојала је огромна ра-. злика: Никола П и Сазонов били су вољни да приликом арбитраже „наговоре“ Бугаре на извесне, макар и најмање, територијалне уступке“, с тим да ти уступци не могу

даље „од исправке јужне границе који би дали Србији спајање са Грчком" (депеша бр. 1634.), док је Хартвиг (као што се види из његове поменуте депеше бр. 620.), напротив, чинио све могуће, и немогуће, да осигура Србији царев успех независно од држања Бугарске, Поред свих напора, кад је јасно осетио да је царева тврда одлука да се при решавању српско-бугарског спора држи стриктно Уговора, и да се уз то приближио час бугарске тајне акције, Хартвиг је хтео-нехтео морао капитулирати пред Петроградом. Од тог момента он је вршио озбиљно притисак на Пашића да Србија да изјаву, да ће се без икаквих услова и ограда потчинити царевим одлукама, будући да је то био бугарски услов з1пе аџа поп да се иде на арбитражу. Пашић, „наклоњен лично у многоме руској тачки посматрања“, брзо је пристао на тај захтев, али је у томе остао „потпуно усамљен“, — цела опозиција, сви министри, чак и сви виђенији чланови Радикалне Странке, после извесног колебања (ово се не односи на опозицијуј, опредељено су прихватили били гледиште „прнорукаца": „Да до коначног разрачунавања са Аустријом, Србија ни по коју цену не сме упустити Вардарску Долину“. И зато, хтео-нехтео, Пашић је морао да да Хартвигу (8. јуна) негативан одговор, Али је Хартвиг „категорички“ одбио да тај одговор прими, и „саветовао“ је Пашићу да сазове поновну министарску седницу; пред почетак седнице отишао је и сам у Министарство, где је позвао к себи Стојана Протића, „најутицајнијег од осталих министара“, да га убеди да прими Пашићеву и његову тачку

269