Nova Evropa

гледишта. Протић се прилично поколебао, али је затражио да му се остави времена на размишљање (пов. депеша бр. 655, од 8. М1. 1913), На министарској седници, сви су министри напали Пашића, да не води рачуна ни о „интересима“ народа ни о „расположењу“ увређене армије, па чак ни о „погледима“ своје властите партије, старајући се једино „да потчини политику Србије захтевима Бугарске који постају све дрскијим и дрскијим“, и те су му вечери сви министри поднели оставке.) Сутрадан, Пашић је отишао у Двор и поднео оставку целог Кабинета ; а да би избегао сусрет са Хартвигом, он је из Двора отишао право к својој кући, „сасвим растројен“. Али Хартвиг — који је те појединости још истог јутра сазнао од Спалајковића, — поручио је одмах преко Спалајковића Краљу, да нипошто не прими Пашићеву оставку, и Краљ је одиста није примио (поверљива депеша бр. 666. од 9. У!. 1913). На крају крајева, Хартвиг је успео да склони Краља и Пашића да, против расположења целе земље и војске, пристану на све захтеве Русије; али кад је Пашић изашао у Скупштини са декларацијом у томе смислу (17. јуна пре подне), стигла је из Скопља депеша Војводе Путника: да су тог јутра Бугари предузели наступање на целом фронту српске Ш Армије, — од Кочана до Вардара....

Те исте године (13, децембра) Хартвиг је спречио још једну министарску кризу, но у овој прилици није ишао на руку ПашиБевим комбинацијама. Пашић је покушао био да искористи опструкцију опозиције на питању буџета (дванајстине за јануар и фебруар 1914), да изнуди од Краља мандат за нове изборе, на којима би — како се Хартвигу „поверио“ — добио „огромну већину" (у тадањој Скупштини имао је већину од цигла 2 гласа). Но Хартвиг се није сложио са тим опасним експериментом, и интервенцијом код Краља принудио је Пашића да и даље ради са старом Скупштином. Због дипломатског сукоба који је те јесени избио с Аустријом, на питању арнаутске побуне и источних жељезница, Сазонов је такође узео био учешћа у расплету те министарске кризе (поверљиве Хартвигове депеше брр. 1470,, 1480., и 14851од 14., 17., и 21. децембра 1913). Хартвиг је у то време очигледно био господар ситуације у Србији: „... За Србе ја скоро јемчим да неће изазвати заплете, следоваће, наравно, нашим упутствима", — са таквим уве-

") Недељу дана раније Пашић је изјавио био министрима жељу да још тог дана (2. јуна) поднесе оставку, но како је Хартвиг на крају седнице одмах сазнао о чему се разговарало — као увек уосталом —, он је истог чава отрчао у Министарство и спречио Пашића да поднесе оставку, „предочавајући“ му. да би његов одлазак са власти у очи састанка четири балканских премијера у Петрограду био „дрзак поступаку односу према Русији" (пов, депеше бр. 630. и 632. од 2. јуна).

270