Nova Evropa

рењем у своју моћ поздравља он писмено Сазонова о новој години (1914) по руском митрополиту Анастасију...

Али сви ови довде наведени примери ни приближно нису

· занимљиви као случај чувене министарске кризе у мајуи јуну 1914, Као што је познато, одмах по свршетку Српско-турског

Рата, Влада је завела у Старој Србији и Македонији један изузетан режим, који није био ни цивилан ни војнички, али који је по злу и непоштењу превазилазио све режиме из турскога доба, У извесне афере био је умешан и сам шеф Владе, Никола Пашић (види „Балканове бриге“ од Стојана. Протића, „Радикал“ од 29. Ш. 1923, у вези са „Новостима" од 21, Ш. 1926). Да би пресекла корупцију и безакоња у корену, опозиција је, уз моралну помоћ војске и Војводе Путника, повела поново опструкцију у Скупштини, и принудила Пашића да да оставку. Криза је одмах ушла у фазу озбиљну и тешку као никада до тада. Да није дошао Сара-

јевски Атентат, и убрзо Светски Рат, ко зна какве би унутрашње потресе имала тада да издржи Србија! И поред једно- · душног негодовања опозиције, која је имала бројну већину у народу, скоро целе војске (изузев неколико десетина официра београдског гарнизона који су сматрали себе члановима Радикалне Странкеј, и целокупног становништва јужних крајева, — Краљ је био поверио владу опет Николи Пашићу, и то са изборним мандатом. Свако ће се присетити, да је у таквом решењу кризе пресудну реч морао имати — Никола Хартвиг! На ту успешну Хартвигову интервенцију још се сећају сви политички кругови из предратне Србије. Нажалост, у руској архиви нема ниједне депеше о тој кризи! Нека невидљива рука, која је првих дана Октобарске Револуције прошла кроз Руско Министарство Спољних Послова, уништила је, или однела, све Хартвигове депеше од конца маја 1914 па све до његове

смрти, Срећом, остало је неколико званичних писама из којих

се може потпуно реконструјисати Хартвигова акција оних мутних дана. У једном писму Сазонову, Хартвиг опширно објашњава како је Напредњачка Странка све време под Обреновићима била аустрофилска, и како је за време Анексије

Босне и Херцеговине оптуживала Русију а не Аустрију; али да је под утицајем бечке србофобске политике — у 1912 и 1913 — учинила уојфе [гасе и постала потпуно русофилска:

„ · · · Напредњаци су се одрекли свих својих традиција, при-

знајући готово отворено своје. погрешке из прошлости, —

они су сада уздигли исти политички барјак као и стари ради-

кали..." (Бр. 35. om 3. VL 1913), Ту напредњачку промену

Хартвиг сматра судбоносном по Србију, јер она води прво

зближењу, а затим „под барјаком русофилства може бити и

потпуном спајању, двеју највиднијих и најутицајнијих поли-

тичких странака у земљи“. Пашић, „свестан“ неопходности да

271