Nova Evropa

замислимо да се тежиште државе, ако баш мора бити, и њено средиште, могу пренети и на друго место, мање лабилно него оно где је сад, и где би се — по рачуну „Политике" — могло лако преокренути преконоћ за 180 степени! Ми наиме просто не верујемо у државу какву нам представља „Политика", и одбацујемо „југословенство“ које она проповеда, а будући интегрални Југословени од искони (из времена када је то за уреднике „Политике“ било шпанско село или „шушља фраза"), ми допуштамо себи да коригујемо ове теорије „Политике“, и да покажемо апсурдност њене „политике“, маколико се она ширила и шепурила по Југославији. Ми, који смо се били идентификовали са Србијом, служећи њој и њеним идеалима без примисли и до крајњих конзеквенца, данас морамо да иступимо из резерве и да отворено признамо да смо се преварили — ако је то Србија како ју представља „Политика“, и како је тумаче њени званични политичари и „неутрални“ новинари. Али ми још увек живимо у уверењу, да се нисмо ми преварили, него да су у заблуди они у „Политици“ и они у Београду; и несамо да су у заблуди него да су и криво обавештени, потпуно криво обавештени о „чињеници ослобођења" и о „додиру са стварношћу",

Гролову теорију о „централном делу народа“, и о „интегритету“ Моравско-вардарске Линије, „Политика“ исповеда много бруталније; она отворено говори о присаједињењу: „када је Србија свој демократски режим проширила на целу земљу“. Она иде још и даље, па каже, да је југословенство

"нови идеал“ — „победничка Србија донела на врховима својих бајонета"“. Кад се овако изопачавају чињенице, онда не остаје друго до да се стварности загледа дубоко у очи, па да се без сентименталности разголити истина. „Демократски режим" предратне Србије, — то је илузија; њу је уосталом врло радикално распршио већ 29, Маја 1903, Врло би лако било показати, како су почеци борбе за ослобођење и за народна права у патријархалној Србији далеко још од сваке демократије у западном смислу, и неузимајући у обзир разне Владанове и Христићеве и генералске кабинете под Обреновићима, и унутрашњу и спољну политику Николе Пашића, вођене од агената руско-царске Охранке и од Николе Хартвига; али то није потребно, јер тај предратни србијански „демократски“ режим најбоље осећамо ми данас на својој кожи и на својим џеповима, Још је већа илузија, да је југословенство донела „на врховима својих бајонета победничка Србија". Ко је у Србији пре Рата био Југословен, и колико их је сањало о „новом идеалу" у облику у којем је он после Рата остварен2 — Да ли Никола ПЏашић и његови радикали 2 Или Воја Маринковић и његов покојни брат Павле — А кад

је реч о „бајонетима“ —, зар није већ време да се сви ти

j > o |