Nova Evropa

mena, dajući sama sebi ćušku rečima, da »dobar poznavalac strane književnosti me može kao штефик пазезн оуаКкут plagijatorima, koje anonimni moralist upućuje sad ma adresu urednika »Hrvatske Prosvjete«? Otkuda da se sad spominju, uz moje ime, redakcije »Nove Evrope« i »Obzora«, u kojima ja tek poslednjih godina radim, хпајло розје опоб угетепа kada se ono desilo, a ne spominje se »Vijenac« koji je baš u omo vreme donosio moje sastave?!,,, Za »Obzor« vršim poglavito informafivnu službu inostranog dopisnika; a moji prevodi sa falijanskog, za »Novu Evropu«, većinom su sa originalnih rukopisa koji se nalaze u ladicama redakcije, — pa otkud onda »jedan pretplatnik Vijenca«, koji za sebe kaže, da nije mikakav knjževnik, može u mojim Kknjževnim radovima da raspozna »po nekoliko stilova«! Moji objavljeni prilozi u »Obzoru« i u »Novoj Evropi« :ocenjeni su više puta s talijanske strane, vrlo povoljno, a poslati su i lično autorima o kojima je u njima reč; uostalom, sa većinom fih pisaca poznajem se i lično, i stojim s njima u prijateljskim odmosima, Biće dakle omi ipak kompetentiniji da sude o attentičnosti moga sadašnjegč pisanja i rada nego anonimni pretiplatnici »Vijenca«, pa i sam njegov urednik, Zar nije tu onda više »stumnjiv« taj amomimni moralist, koji pokreće stare račune, i sam urednik »Vijenca«, koji hoće da baci ljagu na svoje ugledne dručove iz »Obzora« i »Nove Evrope« iako zna da će ona naftrasS na njega pasti? ...

Svakako, od onih mladićskih godina pa do sada, ja ne propuštam prilike da — u doticaju sa samim sobom, i sa пајрохуаnijim wvodičima misli i slova, — ispitujem sebe i zagledam u svoju uiniutrašnjost, Distamca naših odmos4 i intemzivno posmafranje tudjih realizacija izmenile su, sasvim prirodmo, u mmogome oblike moga duha; pa jedan od rezultata ovogs razvoja je 1 ovo saznamje, koje mi daje snage i hrabrosti da lojalno i skrušemo priznam svoj nekadašnji greh, Ali ponavljam: ne radi onih ikoji me napadaju, a kojima odričem pravo nato — (да stojim samo prema njima, ja bih se poslužio onim starim paradoksom Barbej d'Arevilja: ne priznaj nikad suparniku svoga sagrešenja, već ga udari odmah m lice, i Jače nedo što zaslužuje) —, već radi svoje savesti, i radi ljudi n čijem krugu imam čast danas sedeti i raditi, A kada sutra pokažem javno, onima istima koji sada vrše funkciju ovlaštemih cemzora madamnom, бде опа бгебе i kako greše, neće mi to, priznajem, izmeniti moju mekadašnju poziciju; ali će rasvetliti i njihovu, A onda ćemo, sem o literarnim osobinama, progovoriti i o onim Čovečanskim, — što mi se, u svakom pogledu, čini vrlo važno. Zasada dakle ja uzmičem, ali samo tako da se ponovo i koпабпо vratim na stvar čim mi to prilike dozvole,

U Parizu, 1, avgusta 1928. Bogdan Radica.

152