Nova Evropa

којом било балканском државом, па ни са свима скупа, Хартвиг је тврдоглаво настојавао, да се оствари Миловановићева идеја о склапању једног српско-бугарског савеза под сталном контролом Русије. Али и ту се Фердинанд устезао, све док оне јесени (септембра 1912), као што је познато, није избио триполитански рат између Италије и Турске, изазивајући у Великих Сила са разлогом страховање, да би тај рат могао да изазове опште хришћанско разрачунавање у Европској Турској. Од свих заинтересованих, Русија је, због питања Дарданела (које би се само собом одмах поставило на дневни ред), била најнервознија, па је стога Сазонов, концем 1911, кратко поручио Софији: да ако се балканске државе што пре не сложе, Русија ће у питању Балкана закључити споразум са Аустро-Угарском. Ова порука није нипошто била обична претња —- како то писац ове књиге претпоставља —, већ врло озбиљна. намера, и могућност аустро-руског споразума потврђивана је оних дана и са других страна, Тако је Ерентал, на месец-два раније, изјавио Фердинанду, кад је овај био у Бечу, да се увелико ради на руско-аустријском аранжману по свима балканским питањима. А што се тиче Чариковљеве акције у Цариграду, он је на своју руку радио у то исто време на закључењу, не руско-турског споразума, већ балканског савеза са Турском на челу. Кад је дакле Фердинанд видео да више не може успешно да лавира између Русије и АустроУгарске, он је присилио Гешова, Данева, и Ризова, да у питању поделе Македоније буду попустљивији према Србији, и благодарећи Фердинандовој интервенцији, после непуна три месеца (29. П. 1912) Српско-бугарски Савез био је Та ассотрн.

Овако, ето, објављени и необјављени документи представљају српске званичне односе са Бугарском за последњих дваестак година пре Балканског Рата,

Трећи део ове књиге („Расматрања“ и „Закључци“) кипти још више нетачностима него и први део, што је веома карактеристично, јер овде нетачности нису резултатом површних или нетачних обавештења у дипломатским документима, како је то случај у првом делу, — писац овде износи закључке о догађајима које је и сам преживљавао, ако није и лично у свима учествовао, Тако је, например, аргументе за спољну и унутрашњу политику Србије од 1878—1900 црпао поглавито из партизанских и режимских извора. Неоспорно, краљ Милан је био велики грешник у погледу унутрашње политике, поглавито у својим некраљевским односима према Радикалној Странци; али ти његови греси — данас се бар то јасно види — нису били у томе што би радикалски прваци били неки невини јагањци и чистунци у' идејној борби за сељачку демократију и парламентаризам, већ у томе што је он у борбу противу радикала

304