Nova Evropa

на који начин да стресе са себе туђи јарам!... Експерименат са Тимочком Буном — када су покретачи, или главне бунџије, завели народ па први побегли и оставили га на цедилу, говори готово у прилог веровању, да су радикалски прваци чак и знали шта раде, па намерно изазвали крвави сукоб и интервенцију војске, да би је што више омразили народу. И краљ Милан је учинио огромну погрешку што је Тимочку Буну угушио у крви, — заведену децу није требало изводити на Краљевицу! Да није тада насео Николи Пашићу и његовим друговима, не би године 1885 кренуо само стални кадар на Бугаре, остављајући и од њега из сваког пука по један батаљон ради обезбеђења позадине — од властитога народа. Све би онда друкче испало, и бегунци заводници, који се после вратише, не би играли фаталну улогу у Србији коју су одиграли, и коју су пренели после у Југославију. Краљевица је била гроб краља Милана; али се из ње родила и зла крв и развила крвава успомена која је тражила одмазду за невино народно страдање.

Извесно је, да је једном човеку добро дошла Краљевица, јер је значила прво његово ускрснуће, Тај човек био је Никола Пашић. Психологија је сваког заводника, да жели нестанак, ишчезнуће, своје жртве, и да се томе радује, јер нестанком жртве нестаје и његове одговорности; да није било Краљевице, свакако би Пашић дошао био до одговорности. Овако, Краљевица је родила мржњу противу краља Милана, а Николу Пашића спасла од народног гнева и народне осуде, и утрла му пут за нове подвиге. Али су Никола Пашић и остали радикалски вође, од Тимочке Буне, омрзли на војску, јер зу знали, и осећали, да им стајаћа војска неће допустити да од Србије начине социјолошки лабораторијум за извођење опита и експеримената свога страначког програма, Нарочито је Пашић секташки мрзео војску, — можда и с правом, са свога страначког гледишта; а за Пашића је странка увек била, и остала, старија од државе, Са тим секташем, без принципа и без скрупула, који није презао ни од лажи и корупције у борби, носио се краљ Милан трошећи своје најбоље године и све оно што је у њему било позитивно и конструктивно. Чудновато да он, иначе даровит човек, није могао да уочи, да Пашић и његови другови нису водили никакву начелну и програмску политику, већ да су се искључиво борили за власт, Уместо да их је пустио на власт, да се они троше, он се трошио сам у бескорисној и неплодној борби; није видео да послушнијег и оданијег себра од Николе Пашића не би имао, — што се касније тако јасно и очигледно показало. Њихова борба, која је Панићу донела незаслужену популарност, потпуно је укочила народни и државни развитак, растурујући снаге, и окупљајући их око два табора који су се гризли до

324