Nova Evropa

Србијанске странке после 1903.

У историји многих народа нема примера, да је једна гене_" рација имала да реши тако крупан и тежак политички проблем као што је то случај данашње генерације у нашој земљи, Духовно јединство Југословена, који су се столећима развијали независно једни од других, и под различитим политичким и социјалним условима, јесте једна од оних државних задаћа која ће, и по својој важности и последицама, задржати првенство у нашем народу може бити дуже од једног столећа. Од решења тог важног питања највише зависи: да ли ће, и кад, у државну заједницу Србохрвата и- Словенаца ући и Бугари. Југославија, пак, са својим крајњим етничким границама од Триглава и Јадранског до Егејског и Црног Мора, биће велика добит за одржање реда и нацијоналне правде на Блиском Истоку, и још већи плус за сигурност општег мира у Европи, Нажалост, све наше политичке странке које су се за ових десет година ређале на власти, без обзира на племе и покрајину којој припадају, — све су листом пале на државном испиту. Њихов десетогодишњи државни биланс је, као што данас и саме признају, прогресивно пасиван: Србијанци с једне, а Хрвати и Срби пречани с друге стране, данас смо даље једни од других по братским осећајима него што смо икада били. Овај постојани десетогодишњи неуспех туче подједнако у главу све странке из Четворне Коалиције и из С, Д, К.; али у првом реду и највише Радикалну Странку, јер је она све време од Рата водила прву и одлучујућу реч.

Радикали су, мимо све остале, присвајали себи прво право у постављању основних државних закона и у успостављању државне организације, те њима због тога припада највећа одговорност што се данас између пречана и Србијанаца могла појавити дискусија о ампутацији и растави. Др. Велизар Јанковић имао је више пута смелости — једном чак и у Народној Скупштини — да изјави: да је. мудра политика Радикалне Странке створила ову државу (види „Самоуправу“ од 12. VI, 1923); а данас поузданониони њему слични не могу порећи, да се политици њихове странке све може приписати само не мудрост и државничка проницљивост. Од 1903 до данас, благодарећи у првом реду Николи Пашићу, главна вота политици радикала била је једна те иста: најпре и по сваку цену власт, и с помоћу власти личне и партијске благодати, а тек онда општи интереси, Због тог потчињавања државе странци, а странке својим личним интересима, Југославија за ових десет година није била ништа друго до обичан партијски „ринг“ на коме су се радикалски прваци (Никола Пашић, Стојан Протић,

Љ. Јовановић, Н, Узуновић, В, Вукићевић, М. Трифковић, и 359