Nova Evropa

стари радикалски инвалид Аца Станојевић) кошкали о првенство у странци и држави, Придржавајући се упорно основног Пашићева демократског принципа: „Пре пропасти заједно са државом, него упустити власт из руку“), радикали ниједном нису покушали да своје партијске размирице реше искључиво у своме страначком кругу, т.ј. ван власти, већ су се, напротив, борили једни против других увек и једино уз помоћ државних власти и преко народних леђа. Отуда, политички, економски, и социјални живот Југославије, за целу протеклу деценију, био је потчињен искључиво каприсима радикалске интерне свађе, Важна државна питања — као што су: изједначење пореза, Далматински Аграр, презадуженост сељака, гладни и боси инвалиди и незбринути добровољци, и још многа друга, — и дандањи чекају на исход борбе између Главног Радикалног Одбора и Радикалног Посланичког Клуба, баш као да опстанак ове ојађене земље зависи једино од тога: да ли ће Веља Вукићевић или Аца (Станојевић бити господар у Радикалној Странци. Што је нарочито за осуду одговорних државних фактора, ово издизање радикалских првака над државом, благодарећи тајним силама, може трајати још годинама, јер они још и данас постављају генерални захтев да се без њих не сме склапати никакав споразум; а сем Стојана Протића и Настаса Петровића, који су одмах остали у клубу усамљени као прокажени, нико од радикала никад није мислио нити мисли на идејно и морално рашчишћавање у странци. Свака друга странка, са много мање идејних и моралних неслагања унутра, са много мање личне међусобне нетрпељивости, одавно би се разбила на неколико потпуно одвојених група; само радикали, како они око Главног Одбора тако и они око Веље Вукићевића, сви одреда чувају јединство странке више него очи у глави, јер им оно гарантује хегемонију у свима министарским комбинацијама, нарочито изборним, где су радикали мајстори да осигурају себи бројну надмоћност. Да је ово што кажемо тачно, види се по томе, што бројна јачина сваке радикалске фракције зависи искључиво од њена релативног учешћа у влади, Кад је Никола Пашић, например, (од 1920 до смрти) био све и сва у странци, и кад су све државне лиферације морале претходно проћи кроз руке његове блиске својте, фракција Јовановић-Вукићевић (од 5—7 по-

#) Никола Пашић, при сваком јачем сукобу (1903—1914) Радикалне Странке са „црнорукцима", не једном је поручивао овима, да ће он „бранити своју тачку гледишта па макар и држава пропала; а да ли ће до тога доћи зависи једино од официрске тврдоглавости,..“ — Та озбиљна намера Пашићева, да брани своје рђаве поступке „макар и држава пропала", била је главни разлог што је Драгутин Димитријевић-Апис, у сукобу са Пашићем, увек — на крају крајева — попуштао.

360