Nova Evropa

duhovnog hrama, šimere, vešci, vukodlaci, utvare, vragovi, izdajnici... Je li to moguće da je majka zemlja drugačija danas nego pre, da otadžbina od danas. pljuje na otadžbinu naših predaka? Vratimo se pozitivnome, pa makar na jednoj nozi skakali Dve maske, dva lica: lice beogradsko i lice zadrebačko, — zna li ko po kome je plebiscitu sprovedena ova demeralizacija na dvoje, baš na dvoje? Drugo je zanimljivije. Raditi svim silama i svim načinima na učvršćenju raseka na dve pole, i zaustavljati tok dogadjaja nasilnim родvlačenjem računa svakog ludog momenta, baš onde, Sve ostalo je zabranjeno. Gle, pa to je teror?! Jeste, to je taj sramotni, bezbojni teror... Poznate li se, braćo? — Ne, mi se mrzimo! Šta hoćete, braćo? — Ništa, nećemo zajedno! Pokušajte, braćo! — Ne možemo, umorni smo, Dokle ide vaša srdnja, braćo? — Do smrti, Pa kome onda sve ovo što je ta? — Tudjinu pod zakup, domovina na doboš!,..

Borba o prevlast! Ne poričemo da u dubini motiva nema 1 пекоб satanskogš idealizma, nema one silne i besomučne volje tradicije, da preživi, da se nasledi, da udari svoj žig. Ali u toj borbi o prevlast pala su oba borca grčevito zagrljena, zadavljena, onesvesla, oba nemoćna, Dok se poslednjim naporom glede kajnskim pogledom, oko pustoš i žalosnog mefgdana kruže i grakću crni gavranovi,

Da se raselimo? Da idemo u manastir? — Žar ništa nema lepoć, uzvišenog, sjajno8, plemenitog tu u našoj zemlji što ireba voleti i u Šlo treba verovati? Zar ništa nema srodnog i jakoš što nas zadržava zajedno? Ko nam je otac? Ko nam je mati? Dedovi? Jesmo li živeli, bili i opstali u cesarskim idejama, u purpuru, bogatstvu, raskoši, jesmo li izdržali hiljade dodina u pastirskoj sreći i idili, jesmo li ostareli u pesmi stvaranja, jesmo li presiti avrelijanskih taština!,.. Ko smo mi i kakvi smo mi, i koji smo mi? .,. Izdajnici! Kukavice! Begunci od strašnoga suda, koji bog u nevolji šalje na narode, da se vidi koliko je hulja? ,,.

Sve što je suviše promišljeno, jako povezano-i podredjeno, preterano izrezonirano, sve što nam nalaže maša pamet i naša mudrost u mneodoljivom nasrtaju prema razbuktaloj sudbini, sve je to lažno u slici našeg karaktera i naše duše; a istina je u našem instinktu, u našem rejleksu, u neizrecivom što je u nama, u odsudnom dogadjaju prošlosti koji je za sva vremena opredelio naš položaj na svetu, u tome da su se pre moći sricanja slova i izgovaranja reči u mraku naših zenica svetlile zvezde i nebesa! — Nije ovo otadžbina onih koji govore i viču, nego onih koji ćute i osećaju, kao divlje zveri u svojoj jazbini! Pohrvatite nas sve! Posrbite nas sve! Ali ne dirajte u životi To je bog stvorio i arhangeli ga brane.

|.