Nova Evropa

теорије, развила једна необично снажна и интересантна индустрија — индустрија синтезе амонијака, из душика (нитрогена) и водика (хилрогена),

Пре него што пређемо на саму ствар, да кажемо неколико речи о значају и важности душика у данашњем животу. Она се налази на двема сасвим опречним странама људске делатности: као уметно гнојиво (ђубре, у форми амонијева сулфата, натријева нитрата, и т, д.) душик је база свакој напредној агрикултури; а у форми душичне киселине, он је такорећи полазна тачка за све експлозиве. До недавна, главно врело душичних спојева била је чилска салитра, То су природна налазишта натријева нитрата; она се употребљава непосредно као гнојиво, и из ње се лаким начином добија душична киселина, Али је још концем прошлога столећа постало јасно, да ова налазишта, крај појачаног искоришћавања, не могу да потрају дуље од неколико деценија, па су се учењаци стали огледати за другим изворима душичних спојева. Идеја је била на длану —: искористити душик из ваздуха. Од разних метода, које су биле окушане и индустријски примењене, показала се у току неколико година као најподеснија — спајање зрачног душика са водиком, добијеним из воде, у амонијак, Из амонијака се пак сразмерно лако могу добити сви остали душични спојеви (као што су: душична киселина, односно нитрати, мокраћевина, и т. д.). Историјат синтезе амонијака из душика и водика илуструје нам уједно, какав колосалан фактор представљају данас знаност и техника у животу човечанства.

А сада, да покушамо приказати — по могућности популарно, необазирући се на неке строго знанствене финесе, мисаони пут којим се је дошло до остварења овог проблема.

Амонијак се састоји из душика и водика, и код обичне температуре, у чистом стању, он је плин, У пољопривреди употребљава се већином у форми свога споја са сумпорном киселином, као амонијев сулфат, који је бела сб, Још одавна је познато, да се душик и водик могу спојити у амонијак, То се догађа, например, под утицајем електричних искара, али се код тога добија само врло мало амонијака. До ХХ Века покушавало се на разне начине провести технички повољну синтезу амонијака; али је број оваких покушаја био исто тако велик колико безуспешан. Било је то тапкање по тмини без иједног светлог путоказа. Међутим је, у задњој четврти XIX Века, настала једна нова знаност — физикална хемија. Она је створена применом математских и физикалних метода на хемијске проблеме; најзнатнији су јој заступници, у прво доба; Фантхоф (уап! Нон) и Оствалд. Истом с помоћу њене методике постало је могуће приступити успешном решавању проблема синтезе амонијака, које је коначно — око године 1910 — пошло за руком Хаберу.