Nova Evropa

првим делима Леонова превлађују спољне одлике и моменти стварности. Сад се међутим тежиште преместило. При читању последњег његова романа, немогуће је ослободити се утиска да нечија велика сен пада и прикрива стваралачки дар младог аутора, одблесак чијег генија почива на његову делу: Леонид Леонов, у роману „Лопов“, пошао је трагом великог учитеља Достојевског, чији утицај, уосталом он и отворено признаје, Ту се он сав дао на испитивање тамних и вијугавих стаза, узбуркане људске душе; не избегава више „опасне“, и „тешке“ теме, већ их напротив сам тражи, осећајући своју снагу и позив у себи. У том роману износи се исти онај свет који је, много раније, у сасвим другим социјалним приликама, открио ап приказао Достојевски у својим делима „Злочин и казна“, „Понижеви и увређени“, „Браћа Карамазови“; то је онај безизлазни круг људског бола, душевног слома и пада, тамних порока, вреле крви и страсти, срушених нада, неостварених способности, и промашене снаге,

Јунак Леоновљева романа, опасни лопов-обијач Митја (и само име потсећа на Митју Карамазова!), леп је и привлачан, освајач женских срдаца, комуниста и бивши борац на револупијоним фронтовима, који доживљује тешку унутрашњу кризу. Док је у „Записима Ковјакина“ представљен душевни каос и страх обичног грађанина пред навалом нових догађаја, у „Лопужи" писац развија психички напор и катастрофу човека. јаке воље, заточника идеалних начела Револуције, који се разочарао после перијода такозваног „војног комунизма" у Русији, па не може да се прилагоди условима постепеног позитивног рада и стварања. Осветници и рушиоци грађанског реда и поретка нису се показали баш најбољим зидарима, када је требало извести земљу на пут економског и социјалног обновљења. То би био први, спољни, реалистички план романа, У другом, дубљем плану, да тако кажемо, нацијоналном, налазимо неуравнотеженог занешењака Митју, руску природу страсну и бујну, пуну чежње и стремљења, са много маште и неутрошене снаге, која не може да се смири и потчини постојећим прописима, већ стално избија из нормалног колосека, незнајући јасно шта управо хоће и за чим жуди. Најзад, у позадини, у метафизичком плану, Митја оличава бунт бесмртног људског духа против телесне материјалне форме, која га спутава, спушта доле са небеских висина, убија лепо и узвишено ради пролазног земаљског блага. Он је чак и осветник инерције живота, условности и ограничености и несавршенства света, — врста богоборца, које је увео у руску књижевност Достојевски,

(Ово нагомилавање литерарних пројекција у којима се оцртава Митјина фигура, чини је идеализованом, романтички увеличаном, чак и претераном, па донекле и схематичном,

157