Nova Evropa

Обичан „красноармејац", Митја је овде у исто време витез Револуције, филозоф, метафизичар и морални мислилац, чија драма почиње откако је убио ненаоружана човека, да би осетио над њим пуну власт. Као Достојевски, Леонов води свог јунака по ивици свесног и подсвесног, често болесног, и тежиште његових душевних борби и колебања налази сеу питању: да ли се сме уопште убијати, и докле се простире власт једног човека над другим 2 | Као љубавни заплет у роману, служи љубав Митје према једној загонетној, демонски привлачној и опакој жени, која има све особине јунакиња Достојевског, али без онога што књижевну слику чини живим бићем. Она воли Митју оном љубављу која не опрашта слабост, не може да се потчини, већ покорава, заробљује. Она је сва тајанствена (зато и апстрактна, више символ него слика), сва је као црна авет око које се плете злокобна паучина преступа, страсти, издаје, око које — у нервној борби — сагоревају и гвоздена мушка срца; она је сва као врући вихор који ствара пожаре и олују око себе. Између чврсте воље Митје и хладне душе Мањке води се непрекидна борба о превласт; али су противници готово једнаки по снази, ниједан не попушта, Туробна историја њихових фаталних односа развија се на основи криминалних догађаја, дрских крађа, оружаних напада, — целе мајсторије и умешности лоповске професије. Ово је ваљда први руски роман у којем је тако исцрпно приказан свет преступа и злочина; али писац никад не прекорачује књижевне границе и не спушта се до сокачки авантуристичког тона. — Око ових главних јунака, који су у центру, ниже се читава галерија болесних карактера, промашених живота, незадовољених амбиција и тежња, У мрачним и празним собама престоничких станова, по бедним сепаре-има сумњивих кафана на периферији, прати аутор у стопу дане и ноћи пуне немира, протеста, идеалисања и злобе, својих чудних и опасних познаника. Занимљива је и сама архитектура овога дела. Писац, као да хоће да се размеће својим даровима и способностима, бира врло сложене ситуације, и чини ризичне — у погледу књижевне технике — потезе. Стварна мрежа романа испреда се истовремено у три правца, све описане чињенице схваћене су и представљене на три начина: 1) као објективно изношење радња и догађаја који се јављају као илузија стварности, где се аутор не види и не осећа; 2) као субјективно излагање писца, чија се личност испољава у појединим уводним реченицама, наводима, и напоменама, поводом приказаних сцена; и 3) исти круг. појава и лица јавља се паралелно, као у огледалу, у виду грађе и продукта стваралачке фантазије белетристе Ф, Фирсова, који — у роману — посматра исте људе (Митју и друге), и пише приповетку на исту тему каои Л,

158.