Nova Evropa

патњу, њихову срџбу, и њихову страст, и сваки обарач пушке, и сваку руку, хтео сам да заклињем, Мој град, поплављен крвљу неочекиваних битака, хтео сам покрити својом љубављу — венцем молитава, Хтео сам сакупити њихов огањ и чежњу и понети их на отвореним длановима —: Боже, разуми... опрости |..." Греше они који мисле да је Револуцију проузроковала „борба сталежа", Узалудни су им усклици реторичког патријотизма. Ова борба, комешање, врење, по мишљењу нашег песника, само је један чин светске мистерије. У дане најогорченијих грађанских борба, Волошин види како се мешају свет наше илузорне реалности и надчулно царство духова, „Испод снега који се је топио, лежале су кости“, прича он у песми „Црвено Пролеће"; „висибабе светлуцају као црквене свеће, љубичице и ђурђевак заударају на трулеж, а дебла дрвећа, оглодана од коња, стрче непристојно, као ноге лешева, Лишће и трава изгледају црвено, а зеленило класја опаљено је ватром и жегом, Лице природе грчи се од тнева и од ужаса, Душе оних који су били извргнути насиљу у животу повијају се по ветру, лутају путевима у вејавици прашине, доводећи живе до лудила мртвачким задахом неисцрпених тежња, незасићених живота, и сејући освету, ужас, заразу. Оне године зима је била и Велике Седмице, а црвени мај загрлио је крвави Ускрс, — тога пролећа Христос није ускрснуо"... Како се све то догодило; — пита Волошин, и зашто — Он тражи одговор у историји Русије, величанствене и страшне, као што су надимци њених парева: Иван Грозни, Василије Тамни, Петар Велики, И са спокојством очајника пита: „Шта се је изменило7 Спољни знаци и имена7 — Иста кошава дува по свим путевима „шестог дела света" (циклус „Путеви Русије"). Совјетски комесари испуњени су духом аутократства, као што се наступи револуције опажали код царева, Символима царства постају: Лажни Димитрије, који је, као што је познато, први примио титулу „Императора“, и разбојник Разин, Авет Цара „Самозванца" поручује, да ће опет походити Русију „кроз 300 година“ (у једној од најбољих песама Волошина

„Реше из Гпрегајог"), Разин такође, обећава на губилишту, да га неће дуго чекати његови бунтовни другови, доћиће он опет и побуниће несамо подеранце и пропалице, него ће бацити новац пуном шаком, и устаће на његов позив усва велика, тамна, пијана, проклета Русија"...

Али машта Песника прелази границе његове Отаџбине, Он хоће да разуме суштину повести читавога човечанства, у његовим судбоносним часовима, Француска Револуција приказује му своје кошмаре („Глава Госпође де Ламбал“, „Заузеће Бастиље", „Бонапарта“, „Трећи Термидор"). И даље, све даље, у дубини времена, — Рим, „у глухој ноћи Шестог Века", када је Тотила изагнао цело становништво престонице ондашњега,

285