Nova Evropa

који хоће да упропасте богатство и славу Русије“, Пред новом (1918) годином, Волошин је отворио Библију, и прве речи које су му пале у очи беху речи пророка Исајије: „Свак је пошао својим путем, и нико те неће спасти“. Отада туђе муке постају за песника —- његове. Незаборавни су стихови Волошинове „Молитве о Граду“, пуни жртвене љубави и огњена надахнућа. Песма се почиње величанственом визијом његова. града Теодосије (на источном делу Крима, на обали Прнога Мора): „Оскудан је и ничим неукрашен мој прастари град, у венцу ђеновешких кула, у сени аркада. Међу исцрненим фонтанама, које су још сачувале грб дуждева и кримских султана — звезду и срп —, међу црквама и џамијама, које чувају боју пожара и столећа, између сетних акација и топола, међу прашљивим халуцинацијама седог камења" ,.. Иза града, Песник види, осећајући ужас простора и времена, смеђе брежуљке — гробнице непознатих скитничких племена и бескрајну ширину злогласног Црнога Мора — Понта Еуксинског: „Ово је — Кимерија, тужна област“, писао је још пре Рата Волошин у једном чланку, који је посветио сликару Богајевском; „у њој се и сада може препознати пејзаж који налазимо у Омира; када се лађа приближује стрмим и празним обалама ових сетних и величанствених затона, виде се брда, напола сакривена маглом и облацима, и у том мрачном призору може се угледати атриј Кимеријске Ноћи, коју је видео Одисеј... У даљини, брда су покривена убогом шумом. Брежуљци се постепено претварају у равницу, која се простире све до Боспора. Кимеријског... Камење и рушевине ове земље немају имена. Како за Грке, тако и за народе који су иза њих оснивали овде, на граници, тврђаве за одбрану својих колонија, Кимерија је увек била крајњим пределом познатих земаља. Везана за судбину Средоземног Мора, она је највише заборављена провинција Историје. Народи који су ту становали мењали су се непрестано, па нису имали времена ни да сачувају за будућност своја имена, ни да сами задрже она која су пре њих постојала...“ Када је букнула Револуција, изгледало је Песнику, да су из сурих пукотина његове скитске отаџбине, које отварају стазе у митски Ад, покуљале легије бесова, који су заробили људске душе, да поруше све што је било саграђено и засађено са толиком муком, да учине од целе Велике Русије митску Кимерију, тужну и зачарану земљу...

„... Колебао се и пао је велики стуб Царства“, говори Волошин са епским спокојством, у којему се осећа пророчанска туга, „расли су, приближавајући се, покличи узбуђених гомила, Лађе су секле воду, и — једна за другом — истрошене јуриле су у луку... Лутајући по раскрсницама, живео сам и умирао погођен безумљем и жестоким блистањем непријатељских очију. Њихову горчину, њихову мржњу, њихову

284