Nova Evropa

сваку неискреност и усиљеност у односима. О генерацијама које су прошле поименце кроз Скопску Учитељску Школу, где је писца ових редака зауставио удес, гајим најлепше успомене. Радили смо несамо на часовима у разреду, већ н на седницама литерарне дружине и по разним хуманим установама, на књижевном пољу. Задовољан сам што сам морално помогао и извео на пут неколико својих ученика са књижевничким даром; још и сада добијам писма са села од младих народних просветитеља, који се обраћају за савет и помоћ, или просто шаљу поздраве свом бившем наставнику. Било је тешкоћа у раду, било је и разочарања; али се не кајем и верујем да сам ипак, пре десет година, изабрао. најкориснији и најплеменитији пут. Атмосфера рада и духовног полета није допуштала да често осетим да сам странац, чему је допринело нарочито добро познавање језика. У службеним односима владали су лојалност и коректност, а са многим колегама везује ме и нешто више него обично пријатељство. Тек сада осећам и видим колико је нових утисака, симпатија, и веза, неприметно ушло у моју душу. И то се не може више поништити. Десет година, и то најбољих, није мали део живота; оне су постали саставни део мог бића, моја друга природа. А мој додир с омладином и овдашњим светом, мисли, рад, односи, — и то се је невидљивим флујидом растворило у југословенском животу, и бар атомистички мали траг остао је у души и оних са којима ме је судбина довела у везу. Након десетогодишњег рада могу да кажем: познајем овдашњи народ, јер сам пропутовао многе југословенске крајеве, познајем психичке особине разних области и сталежа, ушао сам у духовне вредности и у стремљења, у пријатне и у болне проблеме ове државе у прошлости и садашњости. Рад у школи и додир с интелектуалцима изазвао је учешће на народном универзитету, у научним друштвима, и по другим установама, па сам постао сауредником и једног локалног књижевног часописа, који већ ево пет година излази и окупља око себе млађе књижевнике на Југу. Ово наводим као конкретан пример како је живела, шта је радила и осећала, руска интелигенција у емиграцији; и то овде у Југославији, у изузетно повољним приликама.

Напоменуо сам раније, да је наш положај био необично деликатан и тежак, чак је имао и своју непријатну страну. Поред унутрашњег задовољства, што смо могли бити од користи и што је за десет година извршена једна одговорна мисија, било је и бола, и колебања, и душевне раздвојености. Понекад би пустила своју жаоку отровна мисао: »Добро, сад мислиш и радиш овде за своју другу отаџбину, васпитаваш њену омладину, — а шта чиниш за своје»... «

246