Nova Evropa

гуљева, у роману истог имена, јер интелигентне тежње не погодују масама. Мистички пораз претрпи Револуција и у мистерији-драми »Цар Глад«.

Још драстичније него на Револуцију напада Андрејев на — љубав. Поред »Бездана«, он пише »У магли«, где гимназиста своју идеалну љубав ка гимназисткињи преноси у сексуалном односу на проститутку, па њу у нагону анормалне чулности убије. У »Анфиси«, приватни правозаступник Коромислов живи заједно са својом женом и њеним близнакињама, али уистини ни једну не воли, па она коју је највише преварио, горда и загонетна Анфиса, која носи у свом прстену отров, трује га, — трује зато што не може да га не отрује, јер онај који не воли не треба да живи. У »Екатерини Ивановни«, Андрејев опет приказује жену која је постала блудница само зато што су у њену верност могли посумњати, и то према једном ниткову; међутим, онај који ју је осумњичио, муж, и који је на њу пуцао, ипак не може без ње, — и отуда бесконачна, безизлазна трагика. Ту Андрејев каже о жени: »Вечита Магдалена, за коју је распуство било почетак било свршетак, — али без чега не може; за коју је распуство њен ужас, њена Голгота, њена машта, њен рај и њен пакао... .« На крају крајева, обична човечанска љубав у животу није за Андрејева ни потребна. Стари Јеврејин Давид Лејзер, у комаду »Анатема«, бива линчован од стране гомиле. Парадокс љубави износи и приповетка »Јуда Искаријот и други«, где Јуда продаје Христа из љубави према њему.

Скида са пиједестала Леонид Андрејев и свемогућу ч0вечанску мисао. Приповетка »Мисао«, — испочетка, написана је као приповетка; после је драматизована као »Авети« и »Црне маске«: мисао и књига за Керженцева, то су божанства; он каже: »Ако може икада човек да постане Богом, онда ће његовим престолом бити — књига«. Али Андрејев, снагом свога талента, исмејава и ту идеју: Керженцев је убио из освете свога друга, па да би избегао одговорност, симулира лудило; и на крају крајева излази, да нико не зна — ни експерти, ни читалац, ни сам Керженцев, — да ли је заиста луд или не. У цитираним већ успоменама Горког, који обожава знање и мисао, и који је врло начитан човек, Горки каже, да је Андрејев рекао једном, да је »човечанска мисао (дакле Прометејев огањ) — зла шала ђавола са човеком«...

Још много горе стоји код Леонида Андрејева са вером. Већ у младим годинама он је писао једном свом пријатељу: »Ако је Бог издавач овог света, ја се одричем сарадништва«. Трагику и бесмисленост вере он је покушао приказати у причи: »Живот Василија Фивејског«, тог Јова

263