Nova Evropa

руске литературе. Обичан сеоски поп пати: удави се његов синчић у реци, лудује његова жена, рађа му се син идијот, изгори кућа, умире од опекотина жена, — Фивејски још увек верује у Бога. И кад његова вера и молитва долазе до врхунца, поп хоће да створи чудо: да ускрсне једнога мртваца; али не може, наравно, и пада у лудило. У другој

приповеци — »Син човечји« — један поп прелази у мухамеданство, јер »тражи знакове« да би разумео Бога у животу, — па их не налази.

Не: полаже Андрејев много ни на културу. У »Проклетству звери«, он проклиње оваплоћење културе: варош, — варош коју још Сава хоће да поруши до краја.

Од оваког схематског приказивања дела Леонида Андрејева могу се одвојити такви драмски комади какви су »Дани нашег живота«, »Гаудеамус«, написане у реалистичком смеру, слике из студентског живота; »Миле авети«, — реминисценције на почетак литерарног рада Достојевског. У реалистичком смеру написана је и драма »Професор Старицин«, у којој се приказује трагична дисхармонија између ума, или просечног талента, и средине у којој се он креће. Последње године свога живота написао је Андрејев трагедију једног кловна, у комаду »Онај којега ћушкају«, и написао је недовршени »Дневник сотоне«, у којем ђаво добија образ човека, па га људи варају; и »Ноћни разго-

вор«, — разговор о Рату, у којем иступа сам цар Вилхелм. То је, углавном, литерарна заоставштина Леонида Андрејева. Као символ његове стваралачке делатности може да послужи схематичка драма »Живот човека«. Беспомоћност, случајност, владају животом човека. Човек је играчка у рукама онога кога Леонид Андрејев зове — »Неко у сивом«. А-над свим влада смрт. Смрт уоште свуда влада код Андредева. Он би хтео да ју схвати, да је разуме, — али не може: Чак: и деца код њега имају. тежњу ка смрти. Причица »Анђелче« овако- почиње: »Понеки пут, Сашки (13-годишњем гимназијалчићу)-се хтело да прекине да ради оно што се зове Живот: да устаје из кревета, да се умије, да идеу школу... Али како он још није знао разне начине на које старији људи одузимају себи живот, он је живео«... Чак и животиње се код њега убијају. Једно кученце, у причици »Син човечји«, плаши се грамофона и дави у реци. Један једини јунак код Андрејева задовољан је животом, — то је дугогодишњи апсеник у приповеци »Моје белешке«, који по излазу из апса сам себи ствара апс; за њега је небо само онда лепо када се види кроз гвоздену решетку, — отуд и израз његова јунака »свете гвоздене решетке«... А изнад свих тих животних бесмислица, код Андрејева влада —

264