Nova Evropa

»рок«, »судбина«. Приповетка о Василију Фивејском овако почиње: »Над животом Василија Фивејског владала је жестока и загонетна судбина«. А у животу купца Ипатова (приповетка »Ипатов«) »безмерност његове патње и муке надвишавала је меру греха«. Али »човек« Андрејева, у комаду »Живот човека«, не сноси покорно те муке, он протестује и проклиње. Најснажније је место тог комада где он проклиње »Неког у сивом«, називајући га: подлацем, лоповом, лупежом.

То песимистичко схватање живота од стране Леонида Андрејева наилазило је на одзив код руске интелигенције; без обзира на видљиву досадност комада »Живот човека«, она је обилато посећивала позориште да га види, и он је код ње имао великог успеха.

Из ужасног песимистичког каоса у личном погледу, Андрејева је извела велика љубав према Русији, — он је веровао у величину свога народа. Тај је прелом и Горки код њега запазио (око 1911), и тај његов патријотизам био је разлазна тачка између Горког и њега. Тај патријотизам код њега нашао је израза за време Великог Рата, када је постао поборник идеје »рат до победног краја«. Андрејев се тада бацио на публицистику. Чланци о јуначкој Белгији, о јуначкој Србији, о руском војнику, нижу се један за другим. Белгији он посвећује и свој комад »Краљ, закон, и слобода«. Ти су чланци сабрани (1916) и у засебну књигу, која има име »У овај грозни час«. Овај ватрени патријотизам чисто га је преобразио. Он престаје да пије и обећава свом другу (»Успомене Петра Пилског«, у листу »Сегодња«, Рига, октобра 1929), »да ће се опити на дан закључка победног мира тако да ће до лудила остати само четврт корака«. Али пламено жељена победа није дошла: дошла је сумњива Револуција. И већ средином лета 1917, обузет песимистичком стрепњом за судбину Русије, Андрејев пише свој чланак »Пропаст« (»Погибељ«), у којем наговештава слом војске, транспорта, општу глад, и т. д.. Предсказивање се донекле и збило: дошле су елементарне непогоде, наступио је слом старих тековина, — дошла је емиграција. ИМ, као емигрант, Андрејев упућује свој вапај »з. 0, 5,« (»Бауе опџг зошв« »Спасавајте наше душе«) — за спасавање Русије: »Човечанство се није одазвало. Свет је ћутао на трагедију Русије. Пренапето срце није издржало. Леонид Андрејев је умро«, тим акордом завршава о њему свој чланак критичар Ајхенвајљд. Таленат Леонида Андрејева развијао се у почетку хумано-реалистичким правцем; а тек после, кад је нашао себе, имали су »Ноћ« Едгара По-а и схематички символизам Матерлинка на њега несумњивог утицаја. У руској критици

265