Nova Evropa

Odjednom, na licu male žene nešto zatreperi: njen pogled pada na crveni naslon sa hrstom. Ta cruena materija — simvol je njene Prvi, boja će se možda sulfra, možda danas prolifi. Mjene oči, široko otvorene, pune su nemog užasa, bez reči; zatim užas smenjuje ретзр! polef u predanost. Ispruženih ruhu, sa suzama hPoje febu prePo bledih obraza, puzi na holenima Као zgaženo ništavilo Pa naslonu. Ali odjednom diže glavu, hao od nePbe misli što joj je zapanjila mozag, uporno gleda na naslon, na Prsti, ustaje, prilazi, i sa radoznalošću probudjene suesfi razgleda fe stvari, uzima ih u ruPe, prevlačeći prstima preho očiju, hao da se oslobodila hipnoze.

U dvorani je sve fiho, samo se čuje zaustavljeno disanje stotinu grudi. Odjednom, ona se sva prene, njene uši sluhte nehi zvuP iza pozornice. Sva uzdrhće. Držeći još Rrst u ruci, ona poleti E vratima. Zvuci iza pozornice sve su bliži, ueć se jasno razaznaje revolucijonarni moliv, frčeći Poraci mnogih. stotina. nogu. »Pobeda«!... Njene oči preletaju s vrafa na prozor, a lice joj se frenufno preobražava. Obasjava ga nadčovečansha radost, Roja za frenut bubne, a u celoj dvorani nailazi na odjeh taj osmeh lihovanja i radosti.

Nema više male nesrećne robinje, — ona se uspraulja, raste, njene oči postaju velihe i blisftave. Ona odjednom s freshom lomi Prst prebo Pholena, gazi ga nogama, i zderavši zaslirač sa naslona baca se sa njime, hao sa pobedonosnom zastavom, na famničha vrata, ususret uzuicima. A u dvorani viču, lupaju stolicama, mašu joj ruhama.

I ona, preobrafivši se ponovo u malu nemoćnu ženu, izlazi na pozornicu, i nebaho delinjsbi pruža ruhe, hao da fim gestom daje suvu svoju dušu ovim ljudima, Planja se, i osmehuje tihim, ozarenim osmehom,

Predstava je suršena. Ona briše u garderobi pamuhom šminbu, zatvara houvčežić, dobija svojih deset rubalja, i izlazi iz garderobe. Dolazi Pući, ofvara suoju sobu. U njoj je veliba starinsba postelja, dua porirefa predaha u generalsbim mundirima, a pobraj zida sto sa ibribom za halu. Sad već jede hleb sa maslom, i pije Вајти s mlebom.

Već je hasno. Ona se suvlači, i staje na ćilimče pred Rhrevefom, samo u Pošulji sa malim bosim nogama, i dugo i vatreno se moli pred raspećem čelo Prevefa. Grčeuito sfisnuti fanhi prstići priljubljuju se uz čelo, i ona poblonivši se do zemlje dugo leži, kao Phlupče.

Ona moli Boga, aho je moguće da je razume, da joj oprosti, jer sve fo njoj freba samo za pozornicu, dob mu je ona hao i ranije stalno odana svim srcem. Ali da upoflrebljava zubni prašah umesto pudera, ona zafo nema više snage.

(Sa ruskog originala, prevela Branba Kovačević.)

271