Nova Evropa

овога плана. Истовремено, руско Министарство Спољних Послова даје овако упутство своме конзулу у Калкути (1910): »У последње се време у Индији запажа, веома 03биљан, како се чини, нацијоналистички покрет, који се у знатној мери јавља као одјек на сличне покрете у Турској и Перзији, те који добија понекад и чисто револуцијонарно обележје. Као што је познато, међу Индијцима је веома распрострањена заблуда, да је сукоб између Русије и Ен· глеске неизбежан, те да ће последица ове борбе бити ослобођење Индије од енглеске власти. Само се по себи разуме, да и сваки покушај урођеника да ступе са Вама у било какве разговоре по овом предмету треба најодлучније да отклоните. Са друге пак стране, треба Ви да пажљиво пратите догађаје на лицу места.« Није постојало никаквих илузија у погледу снаге нацијоналног покрета: »Ја сам се осврнуо у својим ранијим извештајима на питање спорости развића нацијоналне свести у Индији, која ће бити узроком још дуге, према моме мишљењу за многе године, превласти енглеске моћи...« (Извештај Генералног Конзула у Калкути од 2. ХП. 1913). А за време Светског Рата, лојалност Русије према Енглеској била је још потпунија. Када су, године 1915, Афганци покушали да обезбеде неутралност Русије, да би могли освојити северо-западну Индију, њихов предлог учињен у овом смислу, и изрезан на златној плочици коју су послали Николи П, остао је без одговора. А када су у Ташкент дошли Генералном Гувернеру да траже одговор два Хиндуа, чланови револуцијонарне организације у Кабулу, они су ухапшени, предати у руке британских власти, и обешени.

Светски Рат довео је до преокрета и у историји рускоиндијског питања. Са старим режимом пропала је и стара концепција о индијској политици. Како смо видели, 1) стална и доминантна тежња ове политике била је: постићи непосредну везу са Индијом и организовати индо-европски транзит преко Русије; 2) тежња за освојењем Индије постојала је само код неодговорних чинилаца, или се јављала са сврхом демонстрације; 3) буђење Азије предвидели су руковаоци руске спољне политике, али су они додељивали Русији улогу борца, поред Енглеске, према овом буђењу, па је према томе 4) индијски нацијонални покрет без икаква успеха тежио да се ослони на Русију, која је могла само у појединим случајевима подржавати поједине локалне испаде на северо-западним границама Индије. Енглеска пак од своје стране: 1) тежила је да очува свој монополни положај у Индији и на путевима према њој, и 2) бојала се непостојеће тежње Русије у правцу Индијског Океана који се не смрзава, тако да ју често »ова бојазан, која побуђује Енглеску Владу да нам приписује непријатељске планове про-

162