Nova Evropa

plinova, i t. d,, koji svi skupa i svaki posebice — pod izlikom obrazovanja jedinstvenog fronta protivu Sovjeta — stvarno vode stalnu medjusobnu borbu, gurajući nesrećno čovečanstvo u пепипоупи 1 sveuništavajuću katastrofu jednog novog svetskog rata. Uz to ide, često duhovito a često i suviše brutalno, prikazivanje svakojakih nakaznih i ružnih pojava modernoša društva, odvratnih podvig4 različitih tipova savremene visoke politike, veleindustrije, i movčarstva, Pozitivni ideali? — Kao da ih i nema, ako se ne uzme da njih predstavlja izvesna, iako ne baš previše izražena, boljševička tendencija ovoga pisca, usled čega su stranice posvećene boljševicima, sa kojima višemanje simpatiše Erenburg, ispale nekako dosta šture, ponekad izveštačene ı nedovoljno iskrene,

Ko je junak Erenburgove knjige? — Ima ih više, Tu je nekoliko diplomata, nekoliko predsednikA4 velikih trustova i D. D., i nekoliko boljševika, Ipak, glavni junak romana su kutije šibicA! Sa šibicama počinje jedno od glavnih lica u romanu, Sven Olson, sin malog tvorničara šibica u Jončepingu (Švedska), koji je proširio u beskrajnost skromnu radnju svoga oca, stvorio trust šibica, postao »kralj šibica«, i postepeno proširujući svoje poslove — ušao u transakcije s naftom, gvoždjem, aluminijumom, i ti, d., finansirajući čitave države, te vodeći visoku i najvišu politiku, u borbi sa Sovjetima, prvo zbod# tržišta šibica, a onda i uopšte. Zakasneli sledbenik fantastičnog i junačkog švedskos kralja Karla XII, on je čudan idealist svoje vrste, — taj visoki, mršavi Sven Olson, sa plavim očima i plavom kosom, »Sven I«, kako ga zovu, čovek božanstveno lep, ali čije je srce ostalo ravnodušno prema ženama, On je sav u naporu organizovanja i osvojenja pijaca sveta, U borbi, on ne preza ni od ogavnih i zločinačkih sredstava. To se već razume, on potkupljuje štampu, i mi prisustvujemo scenama podmićivanja novinara {isto rade i drugi junaci Erenburgovi); ali još nešto: da bi smanjio produkciju sovjetskog trusta šibic4, Olson šalje ruskog emigramta Vasilija Mihajlova, inače bednika i šofera u Parizu, u Rusiju, da zapali tamo najveću sovjetsku tvornicu šibica. Scena izmedju Olsona i Mihajlova, u jednom lefnjikovcu kraj Berlina, spada možda u najuspelije u celom romanu: Olson s izvesnom zebnjom u duši iščekuje da ruski šoler, bivši veleposednik i konjički gardijski kapetan, načini kakav ispad u duhu Dostojevskog, dok je ruski monarhist gotov da uništi Čeku, i da podine sa slavom, ali nikako ne može da razume zašto da. umesto dinamilnogš atentata na Čeku, izvrši tek ordinarnu paljevinu jedne fabrike šibical Izmedju ta dva konspiratora švedskog bogataša i ruskog siromaha — stoji neko treći, nevidljiv ali lako shvatljiv i za njih i za čitaoce, čije je ime smrt, Olson je najzad uverio Mihajlova; ali kada je ovaj za-

380