Nova Evropa

Као што у породици има старије и млађе деце, тако и човечанство има старије и млађе народе... Свако доба старости има своје врлине и мане, своју вредност, и не може се лако упоредити једно с другим. У којем се добу старости налазимо ми Немци, то не зна нико, ни ми сами. Можда смо још у пуној мушкој снази; а можда смо већ, пре времена, остарели, — зависи од нас, и само од нас, које ће се тумачење показати као исправно. У којем се добу ваш народ налази, о томе не може бити сумње: он проживљује своје најлепше младићске године.

Кад се народ налази у томе добу, онда је уметник његов. учитељ, васпитач, вођ, јер у томе добу остале силе још не долазе до правог израза и значаја. Ви сами, наравно, не можете јасно видети у каком се положају налазите, јер је свој властити положај најтеже оценити. Допустите стога, господо, да вас упозорим у какво сте се дивно доба ви родили, — у доба какво се никад више не враћа у животу једнога: народа. У мојој отаџбини (Немачкој), уметник је данас осамљен. И мора да је. Код вас, кад уметник говори своме народу, свако га разуме, бар ако потиче из народа и ако даје израза ономе што у народу живи и дејствује. Код вас је још дејствителна такозвана народна поезија, једино права поезија, ако се реч тумачи онако како треба. Ваше поколење има задатак да оно што је народна поезија из пунога природног живота захватила и створила, свесно и оплемењујући развије и усаврши. У мојој отаџбини стоје данас ствари друкче, и песник мора да говори оно што његов народ неће да чује. Напротив, ви морате да кажете оно што ваш народ хоће. Али то вам намеће уједно и тешку одговорност, јер на вама почива добрим делом брига за будућност вашега народа.

Лепо би било, дабогме, кад би народ могао стално живети у младићском добу, слушајући проповеди својих свећеника и уживајући у стиховима својих старих песника, чија су се имена давно изгубила. Код нас Немаца се из тога доба није готово ништа одржало, док ви имате мало те не још неокрњено целокупно благо. Али је и ваш народ доспео на прекретницу, када му удес наређује да напусти младићско доба, да одложи пастирску палицу и ружичасте снове, и ратничко оружје, па да се прихвати тешког и напорног рада, који ће му испунити дане и стално одузимати и скраћивати часове разоноде и природног нагонског живота. Можда се и ви приближујете већ мушкоме добу, које ми данас осе- · ћамо, и које прати ова опојеност привредним деловањем на свим подручима. Ја то не знам. Али бих вам хтео скренути пажњу, да у том данашњем привредном свету на све стране пуца и ломи се, баш као да смо близу његовоме слому...