Nova Evropa

декора. није био у стању да прикрије у њеној јасноћи, у њеној једноставности, и у њеној луцидности. За Валерија је Леонардо, дакле, филозоф у истом опсегу колико јен сликар. Ова се два појма у његовој личности спајају и шљубљују у уравнотеженој хармонији.

Лео Фереро, настављајући ову линију анализирања (у своме делу »Леонардо да Винчи, или о уметничком делу«), поставља Леонарда у само средиште Ренесансе; што значи, да се он дотиче најбитнијег питања и у Леонардову »Трактату«, а то је, о односу уметничког дела наспрам природе. Фереро расправља о природно и о уметнички лепом, истичући како је од принципа Ренесансе, да је лепо оно што опонаша природу, остао данас само пепео. И доиста, савремена естетика, са Крочеом на челу, није толико одрекла вредност колико је запоставила сваки додир уметничке интујиције са природом. Кроче је изразито изрекао, да објективно природно лепо не постоји, тојест, да оно постоји само уколико се оно огледа и сусреће у реализацији самог уметничког дела. Фереро, незадовољан овом Крочеовом дефиницијом, враћа проблем на сам извор модерне естетике, ослањајући се на Леонарда: »Природа је за Леонарда« — каже он — »била сврхом, идеалом за којим је уметник морао тежити. Она је у исто време била и његовим моделом. Леонардо је ограничавао уметност на оквир закона. Као природа, и уметност је подвргнута нужди: сликарство има да се бори са пљоснатом површином, скулптура има пред собом тешку препреку непомичнога.« Да савлада ове препреке, којима има себе да подвргне свако уметничко дело, Леонардо је стварао Трактат закона и правила, без којих се није могло да замисли уметничка целина. Два су такова закона, наставља Фереро, постала гласовита: »Закон контрапоста и Закон кјарос кура«. Леонардо је у правилу и у закону пронашао цели успех сваког уметничког дела, па и сликарског, које је за њега, како је познато, најузвишеније и најсавршеније. Сликарство је за Леонарда уметност која се — једнака филозофији, схваћеној као уметности, — идентификује са GOжанством, са Богом. У дубокоме понору који дели уметнички лепо од природно лепога, Леонардо је, према Валеријевој анализи, стварао мостове и споне. »Раз Фађше ouvert & sa droite, Un abime le ferait songer a un pont, Un abime pourrait servir aux еззај5 Че дачејуџе grand oiseau mćcanique · .« Прелазећи поноре, Леонардо је постављао свуда законе. Закон је, како фино интујира Фереро, сва његова страст и сва његова опсесија. Он је видео реализацију уметничког дела само утолико укблико се оно подвргавало низу закона. Сам је говорио: »Оно што. је присиљено границама

98