Nova Evropa

теже је од онога што је слободно«; као и то, да »где влада слобода ту нема реда« (у уметничком делу).

Али. тиме проблем уметнички и природно лепог још није био решен. Леонардо је сматрао, да је »природно лепо објекат једног несхватљивог и врло пространог угођаја«, а уметнички лепо, обратно од природног, »објекат свесног угођаја«. Природно лепо, дакле, постоји неодређено, пространо, неограничено; оно постаје само онда уметничко када се подвргне законима, када се покори хармонији, када пристане да се смести у оквир. Уметничко дело је у ствари »извод из васељене«. Или, како би Фереро према Леонарду рекао, »микрокозам, неодређено постигнуто с помоћу неодређеног,. а све изражено једним делом«. — »Уметничко нас дело« — закључује Фереро — »изненађује не зато што опонаша природу, већ зато што ускрсава пред нама парадокс свега постигнутог једним делом«. Коначно, природно је лепо само оно што ми у себи осећамо, што нас у нашој унутрашњости узбуђује, док је уметнички лепо оно чега смо свесни, те што можемо властитим осећајима и конкретним средствима да протумачимо и да изразимо. »Ми тражимо од уметника« — каже савремени јапански естет Окакура Какузо, дајући тиме једно од најсуптилнијих сведочанстава савремених естетских расположења, — »да нам изрази не ствар онакову какова је она била, већ неодређено, како нам је та ствар сугерирана. Откривачке руке уметника дижу маску под којом се скрива васељена. Уметност тако постаје уточиштем религије, — брежуљак на коме се, у свом лутању за безграничним, зауставља тек напола свесна љубав.« ;

Ускрснувши, на овај начин, у симпатијама модерних људи, Леонардов лик и његову естетску визију, Валери и Фереро изнели су поново на тапет наше дискусије тезу о кризи савременог естетизма. Са Леонардом, они су заправо упозорили на јасност и на сталност једне естетске чињенице која — у антитези са данашњом збрком појмова — представља позитивност једне заокружене и устаљене тезе. Леонардо, тај луцидни дух хармоније, реда, сагласја, уравнотежености и јединства, уноси у каос нашег савременог релативистичког импресијонизма једну специјално своју носталгију за редом и за целином. Мако између Леонарда и нас постоји читаво мноштво психолошких паралела, у којима се прелама и основа нашег суда, он у клупку мисли изнесених на страницама свога »Трактата«, више него што разрешава питања о стварању једне Естетике, одговара конкретно на флујидну несталност субјективистичког просуђивања. Такав Леонардо, који нам »разоткрива постанак лепих уметности у њиховој борби са неодређеним«, представља у мра-

99