Nova Evropa

шине засејане житом бивале су све веће, извозиле се све знатније количине жита, али је зато сељачки народ јео све мање и живео све горе. За време кметства, сељаци су били неслободни, али су бар имали да једу. Сада су морали да раде више, да би произвели више за пијацу и да би платили порезе: то је било право »ново кметство«, како се изразио поменути социјалистички писац.

Закон од 1884 имао је да поправи стање парцелацијом државних имања. У ствари, преко 640 државних поседа прешли су у руке бојера, а само 39 у руке сељака. 1888, опет је избио сељачки устанак, и то у богатијим крајевима Румуније; ово је довело до новог продавања државних имања. Али како је држави требало пара, она је радије продавала бојерима који су имали готова новца.

Стање нису нимало поправили т. 38. »пољопривредни уговори«, који су, на основу закона од 1872 и других, регулисавали односе између бојера и сељака запослених на њиховим имањима. То је био покушај да се регулишу радни и најамски односи у доба када — како исправно примећује (1882) један законодавац — румунска пољопривреда још није била зрела за слободан најамни рад. Нарочито је велика несрећа била што су спорови изношени пред административне органе, који су, разуме се, пресуђивали увек у корист бојера, а против сељака, и чије су пресуде биле без апелата. Полиција и војска су увек стојале на расположењу великопоседницима да натерају сељаке на послушност, да угушују штрајкове и побуне (1888-9). Закон од 1893 подвео је ове уговоре под редовне законе и укинуо је извесне казне, али је стање углавном остало непромењено све до 1907. Уговорима су, може се рећи, само легализоване кметске обавезе сељака: они су, каже Г. Митрани, »затварали све излазе који би сељаке одвели у социјалну и економску независност«. Систем уговора је, како сликовито каже Гереа, дао руже властели, а трње оставио сељацима: бојери су могли без бриге-да се баве политиком, да путују и да живе у граду, јер сада се полиција старала о извршењу сељачких обавеза. Под старим режимом, сељаци су морали да раде за господара 6—24 дана годишње. Под новим режимом »слободног рада«, власт је интервенисала само кад је се„љаку требало обезбедити два дана у недељи за рад на његову имању...

Све је то изазвало устанаку пролеће 1907, најпре у северној Молдавији, а после и у другим крајевима старе Румуније. Он је био угушен у крви, али је ипак донео плода: у децембру исте године донесен је закон који, најзад, узима у заштиту сељаке. Покушава се да се обезбеди

116