Nova Evropa

date su nam tajanstvene senzacije jedne žive veze koja nas vezuje za jedan drugi svet, za jedan viši i nebeski svet; koreni naših misli i naših osećanja nisu ovde nego na nekom drugom mestu... Pravedno prolazi, ali svetlost ostaje, Ljudi oduvek rade na svome spasenju, od smrti Spasitelja, Čovečanstvo ne priznaje svoje proroke, — omo ih ubija; ali ono voli svoje mučenike, ono ukazuje čast onima koje je mučilo... Živi u samoći i moli se. Želi da se prostreš na zemlju i da je celivaš. Celivaj zemlju i voli bez prestanka, nezajaživo; voli sva bića, traži ushićenja i očaranja u toj ljubavi. Poškropi zemlju suzama tvoje radosti, i voli svoje suze. Ne stidi se tog ushićenja, voli ga, jer je to božji dar, jedam velik dar koji je podaren samo izabranimal« ,..

Kao i u svima drugim slučajevima proroka i vidovrjaka, i kod Dostojevskoga se ponavlja osveštano pravilo da se prorok, pošto je dušo i mučno leteo po najvišim visijama misli i ushićenja, patnji i bolova, vrati na zemlju i potraži stado koje treba da vodi. Pa kao i drugi, i Dostojevski Je to svoje pastirstvo i poslanstvo našao u marodu, u puku, i u veri koja u njemu leži i kojoj se treba staviti na raspoloženje. Boljegš terema za takve poduhvate nema od ruskog: ogromna ruska masa, azijska { evropska, »evrazijska«, sa svim svojim azijskim i evropskim psihičkim slojevima, naročito azijskim, bila je bogodana za shvatanja koja su Dostojevskoga uznemiravala, On ih je stvarno iz fih masa i zahvatao, uobličavao, i odredjivao, Себа tu nema? Svih poznatih nekoliko hiljada godim4 azijskih, i ovo nešto evropskih. U ogromnim naslagama, tu leže mase mitlologija, religija, predanja, magjija, predhrišćanskog i poslehrišćanskog vrenja, Sam Rus je jedno čudo i jedna tajna: on ima svoja osećanja, svoju logiku, dijalektiku, i svoje metode, veru, filozofiju, i metafiziku, Evropljani su ga oduvek sa čudjenjem, divljenjem, i nerazumevanjem gledali; naročito romamski duhovi, Dostojevski je posmatrao tu »rusku dušu« u sebi i po Rusiji, na robiji i u slobodi, u revolucijonarnom vrenju, u pravoslavnom miru, u zdravim i bolesnim, kod »njičevista«, pravoslavaca, i bezbožnika, kod prostog puka i kod intelektualaca. I šta je našao? Našao je najčudnije krajnosti, zlo do pandemonizma i dobro do raja, U »Idijotu«, u »Karamazovima«, u „Piščevu dnevniku«, u svojim боуогшпа, i u svima ostalim delima, sva je sila misli o čudnom ruskom čoveku: to je čovek, kao i Dostojevski, koji uvek prelazi meru; ili se stropoštava strmoglavce u ambize ili leti pravo u mebesa; ili je u hvali ı himni Boga, ili u obožavanju demona; gotov је da sve sruši, ili da odmah sve naveliko sazda; on obično diže ruke Bogu kad se već zaglibio u blato do greha, i isto tako može iz obožavanja dobra da se spusti do zločinca i bogohulnika, Citi-

304